Ko umnožava svoje reči, umnožava svoju bezvrednost.
Zapis na staklenoj posudi iz Samarkanda iz 10. veka u Metropoliten muzeju

Piše: Vladimir Pištalo

Što ste vi toliko ćutali?

Gvičardini vas je naučio da vaša iskrenost može više koristiti drugima nego vama.

Kao mladić ste večito pratili drugove i oni su pratili vas. Posle su mladići otišli svaki u svoju samoću. Samo je vaša bila nešto dublja. Od ljudi koji su vas voleli prvo vas je odvojila smrt – vi ste poslednji iz svoje porodice – pa vas je odvojila udaljenost, pa navika. Mora da ste osetili kao da ste hiljadu puta umrli, da ste se utopili u svojoj diplomatskoj profesiji (vaša profesija je bila daljina). Duboko i tajno ste se rastali od svih koji su vas razumeli. U daljini su lične veze postale puke apstrakcije. Diplomatska rutina vas je dresirala, a višegodišnje odsustvo udaljilo od prijatelja. Vaše vrednosti su bile u suprotnosti sa vašim navikama. Žudeli ste za iskrenim razgovorima i onda kad ste verovatno postali nesposobni za njih. Onda je došao komunizam. Bivšeg kraljevskog diplomatu okolnosti nisu ohrabrivale da govori.

Od čega ste se toliko krili?

Od despotskog neznanja. Od drskosti. Od bezvrednosti. Od smeha budala, koje je kao prasak trnja pod loncem.

Od sitnog i ozlojeđenog konobarskog i podvorničkog sveta, od pritajenih mučitelja kao iz priče Na Državnom Imanju.

Meditativnom ćutnjom ste pročišćavali dušu i čuvali se od raznih budala. Galamdžije tipa Aleksandra Tijanića, postojale su i u vaše vreme. Njihova grlatost, bez pomisli na grešku dizala se iznad svake stvarnosti. Takvi ljudi su se na svaku ideju naslanjali čitavom masom svoje fizičke snage. I o književnosti su želeli siledžijski da odlučuju. Vi ste im se suprotstavljali upornošću većom od njihove. Navikli ste da upotrebljavate džiu-džicu ćutnje. Koristili ste energiju protivnika. Galamžije bi vas napale i, ne znajući ni sami kako, našli bi se u ćutnji. I na njihovo ogromno iznenađenje pobeđivala je ta druga vrsta sile, koju predstavljate vi.

Ono što inače pali u balkanskom životu – šeretsko i osiono omalovažavanje, tvrdoća i razmetljivost i galamdžijsko ponavljanje – ne pale u književnosti. Pa onda ta književnost i nije sfera kao što su ostale sfere već nešto neprirodno stvoreno ne za našeg punokrvnog čoveka, podsmevača i siledžiju, već za takve... Andriće.

Nikad vam nisu oprostili izostanak te pretpostavljene pobede. I odjekivali su i odjekivali snagom svog šupljeg i alavog ja.

Vremenom ste postali majstor za džiu-džicu cutnje (crni pojas, šesti dan) ali nikad niste bili sasvim u miru sa njom. Vi ste bili škrtac u službi nesebičnosti. Njome ste odbranili visoke kriterijume u pisanju. Njome ste odbranili svoje klovnove i himere. Pod ćutnjom su bili vaši mladalački zaveti i duša, stradalnica i snovi, čuvani kao zlatno vezivo i sveti zavjeti i carske misli.