„Marš u Aušvic!“ piše na jednoj dopisnici. Naravno da potpisa nema, a dopisnica je bila upućena Olivieru Ndžimbi-Čindeu (na naslovnoj fotografiji), katoličkom svešteniku u župi Svetog Martina u Cornedingu.

U Nemačkoj je sve manje mladića koji su spremni da žrtvuju svoj porodični život i posvete se katoličkoj crkvi. Sveštenika jednostavno nema dovoljno i mnoge biskupije rado prihvataju ljude koji u Nemačku dolaze iz drugih katoličkih zemalja – iz Južne Amerike, Indije i, naravno, Afrike – kao što je sveštenik Ndžimbi-Činde.

Među tim stranim sveštenicima tako ima i onih koji još imaju problema sa nemačkim jezikom, ali župnik iz Cornedinga već odavno živi u Nemačkoj. Jeste da je rođen u Demokratskoj Republici Kongo, ali već je habilitirao filozofiju na minhenskom univerzitetu, a pet godina je i zvanično nemački državljanin.

Dopisnica sramotnog sadržaja uopšte nije izuzetak: sveštenik je dobijao mnoštvo takvih pretnji i uvreda i na kraju se povukao s položaja župnika. Trenutno živi u jednom manastiru i ne želi da daje izjave za javnost. Ali, kako se pokazalo, razlog za te rasističke napade nije bila samo njegova boja kože i poreklo, već to što se „usudio“ da napadne lokalnu političarku bavarskih demohrišćana Silviju Borer nakon njenih izjava o strancima i izbeglicama.

Priča (ni)je završena

Sada već bivša predsednica opštinskog odbora bavarskog CSU, više puta je davala izjave protiv „invazije izbeglica“ i, kako se izražavala; „divljeg širenja multikulturne javnosti“. Tamnoputi župnik ni sa oltara nije ostajao dužan lokalnoj političarki tako da je očigledno bio trn u oku. Bivši pomoćnik političarke sveštenika je čak nazvao „crnčugom“.

Za pokrajinskog poslanika i predsednika okružnog odbora CSU Tomasa Hubera, ta priča je završena: Silvija Borer podnela je ostavku na položaj predsednice opštinskog odbora stranke zbog njenih „veoma nediferenciranih“ izjava i članaka o politici prema izbeglicama. Huber uporno ponavlja da u bavarskom CSU „nema mesta“ za desničarske i radikalne izjave, iako ostavlja prostor za „brige građana koje traže odgovornu politiku“.

Priča ipak nije završena: Silvija Borer nije više predsednica opštinskog odbora stranke, ali jeste još uvek u opštinskom veću Cornedinga kao predstavnica CSU. S druge strane, čuju se i pitanja koliko crkva i njen sveštenik mogu i smeju da budu politički aktivni, čak i kada se radi o pitanju netrpeljivosti i mržnji prema strancima.

Očigledno je da bavarski demohrišćanski već odavno ne zastupaju isto mišljenje kao i tamošnja katolička crkva. I minhenski kardinal Rajnhard Marks ocenjuje da je reč o „velikim razlikama“ sa CSU, dok se političari žale da je „Crkvi lako da propoveda ljubav prema bližnjima“.

Politika je politika, crkva je crkva

Tako političar CSU Man Blume kaže da je „dobro da se Crkva meša i kaže šta iz njenog ugla znači hrišćanska odgovornost. Važno je da u takvim raspravama obe strane znaju granice svog uticaja. Dobro je da Crkva kaže što je njeno gledište, ali i da prizna da drugačije političko delovanje ne mora nužno da bude loše, već da političari možda moraju da slede i neke druge kriterijume“.

„Nema sumnje da je lepo i moralno načelo da se kaže: 'pomoći ćemo svakome ko nam dođe'“, nastavlja Blume. „Ali mislim da hrišćanska etika nije samo etika načela, već i da sadrži odgovornost za etiku koja se zastupa. Zato bih želeo da i crkva svojim stavovima u ovom vremenu ne doprinosi određenoj napetosti u društvu, već da doprinese tome da društvo bude složno.“"

Ipak, ne samo zato što katoličkoj crkvi u Nemačkoj nedostaje sveštenika, već i zbog osnovnog načela ljubavi prema bližnjima, bar za vernike tu ne bi trebalo da bude nikakvih sumnji. „Da li su bližnji samo članovi moje porodice? Da li je bližnji onoj koji mi je i po izgledu sličan? Da li se to odnosi samo na zemljake“, pita se politokološkinja Ursula Minh sa Akademije za političko obrazovanje u Tucingu. „Ili su bližnji zaista ljudi iz drugih delova sveta sa kojima osećam bliskost? Tu se naravno odmah otvara ogroman prostor za različite interpretacije.“

Bližnji samo oni u istoj uniformi

Za desničare je potpuno jasno ko je za njih bližnji – samo oni koji isto misle i isto rade kao i oni. Iako i među vernicima ima i onih koji tako tumače „bližnjeg“, realnost katoličke crkve danas je drugačija, objašnjava profesorka Minh: „Katolička crkva je mreža koja se prostire po čitavom svetu i možemo da budemo srećni što ima ljudi koji su napustili svoju domovinu da bi bili sveštenici tu u Nemačkoj. Doživeti tako nešto zapravo je šamar i za organizaciju kakva je katolička crkva.“

Nema sumnje da su pisma i poruke mržnje sada već bivšem župniku Cornedinga odraz ekstremne desnice, ali takva mišljenja, bar „među svojima“, očigledno nisu tako retka. Ali i crkveni zvaničnici i čelnici CSU nipošto ne žele još više da produbljuju sukob već i kardinal Marks traži da diskusija „zadrži meru i sredinu“ kako žestoki izrazi možda ne bi izazvali i nove neonacističke ispade.

Župu Svetog Martina u Cornedingu privremeno je preuzeo jedan bivši vojni sveštenik, a šta će biti sledeći zadatak Oliviera Nžimbi-Čindea, to još nije odlučeno, saopšteno je iz nadbiskupije Minhena i Frajzinga. U svakom slučaju, bivši župnik i profesor filozofije u manastiru trenutno piše naučni rad: o etici vrednosti u društvu.