DW: Profesore, „bregzit“ polako počinje. Vi ste u svojoj knjizi „Crni jun“ zatražili da i Nemačka, pored Velike Britanije, započne pregovore sa Evropskom unijom. O čemu bi to Nemačka trebalo da pregovara?

Hans-Verner Zin: Pre svega je reč o pitanju manjine koja će imati pravo da stavi veto u Savetu ministara, kako je to predviđeno Sporazumom iz Lisabona. U njemu je određeno da na to ima pravo 35 odsto stanovništva Evropske unije. Taj procenat može da stvori bivši „Blok nemačke marke“ (Nemačka, Austrija i zemlje Beneluksa, prim.red), plus Velika Britanija sa jedne i mediteranske zemlje sa druge strane. Ali ako Velika Britanija više nije tu, onda taj blok ima samo još 25 odsto i nema pravo veta. Dakle, zemlje koje se zalažu za slobodnu trgovinu, moraju da žive u strahu da će se Evropa pretvoriti u tvrđavu bez slobodnog protoka. Trebalo bi, takođe, promeniti i čitav niz drugih tačaka.

Na primer?

Na primer instrumente koje je preuzela Evropska centralna banka (ECB) i način na koji se o tome odlučuje. Ne može biti da postoji ogroman mehanizam za finansijsko spasavanje za koji garantuju i poreske platiše u Nemačkoj, a da reč Nemačke pritom ima istu težinu kao i reč Malte. I tu se, dakle, mora promeniti način glasanja. I o fiskalnoj, dakle politici distribucije ECB, a koja nije čista politika novca, moralo bi da odlučuje neko više telo, što sada nije slučaj. Takođe, mora se sprečiti da ECB u ovolikim količinama kupuje državne obveznice. To je zapravo monetarizacija državnih dugova, što je prema Članu 123 Sporazuma o načinu funkcionisanja EU potpuno isključeno. Ali je ECB pronašla rupu u Sporazumu i sada je koristi. Ta rupa mora da se zatvori.

Nazvali ste svoju knjigu „Crni jun“ i to ne samo zbog „bregzita“.

Odluka o „bregzitu“ pala je 23. juna, ali dva dana ranije, 21. juna, nemački Savezni ustavni sud doneo je izuzetno značajnu odluku, a da javnost to gotovo uopšte nije primetila. Ustavni sud je tada priznao veću važnost odluke Evropskog suda po pitanju odluke ECB o neograničenoj kupovini državnih obveznica zemalja evrozone. Pritom je nemački sud dve godine ranije zaključio da je Evropska centralna banka prekoračila svoje ovlašćenja najavom da će kupovati državne obveznice zemalja u krizi.

Dakle, u smislu već pomenutog člana 123, Ustavni sud doneo je tu odluku, ali je konačni sud prepustio Evropskom sudu. Tamo je glavni sudija iz Grčke, a ulogu državnog tužioca obavlja Španac, a to su, dakle, ljudi iz dve zemlje koje imaju jasne interese po tom pitanju. Njihove završne reči bile su nešto neverovatno. Na moje razočarenje, sudije nemačkog Ustavnog suda su 21. juna 2016. izjavile da su još uvek u nedoumici i da slučaj vide drugačije, ali da ipak mogu da prihvate tumačenje nadležnog Evropskog suda.

Na kraju svoje knjige napisali ste i plan od 15 tačaka za ponovno osnivanje Evrope. Šta predlažete za ozdravljenje evra?

Pre svega mere o kojima sam već govorio. Osim toga, trebalo bi da i članstvo u evrozoni bude fleksibilnije. Ja to zovem „evro koji bi mogao da diše“, a to znači da zemlje koje ne mogu da se snađu sa evrom, jer im je on postao suviše skup (a domaći proizvodi suviše jeftini), moraju da imaju mogućnost da istupe i devalviraju svoju valutu. Nakon par godina mogle bi, ako ispunjavaju uslove o stabilnosti, ponovo da pristupe. Grčka je bila takav slučaj. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble već je pripremio odlazak Grčke iz evrozone još tokom leta 2015. i u to je uspeo da uveri 15 ministra zemalja evrozone. Ali to je onda zaustavljeno zajedničkom akcijom francuskog predsednika Fransoa Olanda i Angele Merkel. To je bila pogrešna odluka. Grčkoj bi bolje bilo da je izašla iz evrozone, jer bi devalvirala valutu i tako mogla da krene u ekonomski oporavak.

Sedam tačaka tog plana posvetili se i migracijama, kako unutar EU, tako i iz zemalja van nje. Šta mislite da je tu najvažnije?

Odluka Velike Britanije o napuštanju Evropske unije bila je, između ostalog, i posledica potpuno haotične situacije sa migrantima u 2015. Pritom treba podsetiti da su se Britanci već jednom opekli sa masovnom migracijom nakon Drugog svetskog rata (naročito sa istoka Evrope, iz Poljske, Čehoslovačke, Mađarske... prim. red). To je stalo tek nakon pristupanja Evropskoj ekonomskoj zajednici 1973. Ali dugoročne posledice se u Velikoj Britaniji još uvek kritički posmatraju. Dakle, nije se želelo da stranci ponovo krenu ka njima.

Evropska unija ima tri velika cilja. Ona želi da održi socijalne države, želi slobodan protok ljudi među zemljama Unije i želi integraciju došljaka u socijalne sisteme zemlje domaćina. Dejvid Kameron želeo je da uspori integraciju u britanski socijalni sistem, ali je propao zbog otpora u EU. Bilo bi bolje da je uspeo da se za to izbori.

Ta tri cilja su protivrečna. Jedan se mora žrtvovati. Ako se ništa ne promeni, svi kojima je potrebna socijalna pomoć, okupiće se u državi koja ima bolji socijalni sistem i on će onda da propadne. Dolazi do besmislenih migracija i uništavanja sistema koji ima svoj smisao. Nama su potrebne socijalne države, a ne želimo ni da ograničimo protok ljudi. Dakle, prema mom mišljenju, trebalo bi nešto promeniti sa tom inkluzijom. Konkretno bih predložio da se napravi razlika između zarađenih prava za socijalno staranje i onih koje su nasleđene. Ono što je zarađeno u zemlji u koju se došlo, to bi ta zemlja trebalo i da plaća. Nasleđena prava spadaju u nadležnost zemlje porekla. Građani i dalje mogu sami da biraju mesto gde će da primaju to socijalno osiguranje. Ne može biti da neki nezaposleni radno nesposobni Nemac ode u Španiju zato što tamo ima više sunca, pa da onda u toj zemlji zatraži socijalnu pomoć. A to je danas slučaj.

Šta je još problem Evrope?

U knjizi predlažem i pozitivnu meru: da se vratimo nečemu što je u korenu interesa Evropljana, a to je partnerstvo u bezbednosti. Stara ideja Zapadnoevropskog odbrambenog saveza, propala je u francuskom parlamentu 1954. Tome bi se ponovo trebalo vratiti. U nekoj budućnosti, trebalo bi ukinuti nacionalne vojske i stvoriti zajedničku, evropsku vojnu silu. I potrebno je odmah preduzeti energične mere za obezbeđenje spoljnih granica Evropske unije. To je nešto gde bi Evropa pod hitno trebalo da deluje.

Vratimo se ekonomiji i privredi. Kritikujete to što Nemačka previše plaća i garantuje za stabilnost evra. Ali upravo je Nemačka imala ogromne koristi od slabog evra i ostvaruje ogromnu dobit u trgovinskoj razmeni. Da li bi Nemačkoj bilo bolje da napusti evro? Onda ne bi nosila toliki teret...

Nemačka ne profitira, jer više izvozi nego što uvozi. To je površno gledanje koje zastupaju neki političari. Nemačka je suviše jeftina. Nemačka je 17 odsto potcenjena u evrozoni, a i sam evro je 20 odsto manje vredan nego što bi trebalo da bude. Mi rasprodajemo našu robu i za to ne dobijamo onoliko uvozne robe koliko bi trebalo da je dobijemo. Bilo bi mnogo bolje poboljšati takozvane relacije razmene sa inostranstvom tako da Nemačka postane skuplja, a vrednost evra se poveća. Spoljnotrgovinski suficit bi onda bio manji, ali bi to značilo i da bi dobijali više uvezene robe i da bi standard naših građana bio bolji. Ovako samo beležimo dugove drugim državama, a onda kada želimo da ih naplatimo, delimično možemo da ih bacimo u smeće.

Da li bi Nemačka trebalo da istupiti da bi mogla da poveća vrednost svoje valute? Ne. Nadam se da još postoji mogućnost da se promeni politika Evropske centralne banke koja je, konačno, i uzrok tako niske vrednosti evra. Ako sve to ne bude moguće ni na duži rok i ako Evropska centralna banka i dalje vodi politiku protivnu interesima Nemačke – a i usmerena je protiv načina funkcionisanja EE – onda će se nekad u budućnosti to pitanje postaviti. Ali mislim da taj trenutak još nije došao.

List „Velt“ piše da je Evropska unija delimično disfunkcionalna i da više ne može da se promeni. Vidite li budućnost Evropske unije i u novom početku?

Evropska unija je, smatram, za sve nas blagoslov. Doduše, u Briselu se nakupilo previše birokratije i moći i tu nešto mora da se menja. Ali u njenom temelju, Evropska unija je velika priča o uspehu Evrope. Mnogo manje uspešan je evro. On je prouzrokovao veoma mnogo svađa i izazvao napetosti koji se sad javljaju na političkom nivou. Oštro bih razdvojio Evropsku uniju od evra.

Hans-Verner Zin bio je dugogodišnji predsednik Ifo-instituta iz Minhena i jedan je od najpoznatijih nemačkih ekonomskih stručnjaka.