U Švajcarskoj su vazda neki referendumi, ali ovaj je bio zanimljiv čitavom svetu. Plate šefova i menadžera mnogim radnicima su trn u oku pa su švajcarski mladi socijaldemokrati i sindikati hteli da ograniče plate tako da najviša zarada u preduzeću može biti najviše 12 puta veća od najniže (ako čistačica zarađuje 2.000 franaka mesečno, onda generalni direktor ne sme više od 24.000). Referendum je ubedljivo propao – oko 65 odsto glasača odbilo je da se država na ovaj način umeša u poslovnu politiku preduzeća. Poslodavci su pozdravili odluku građana, oni su od početka upozoravali da bi takav zakon oterao svetske koncerne i sposobne menadžere iz Švajcarske.

„Slobodno tržište važi i kada su u pitanju plate“, komentariše Noje osnabriker cajtung. „Ko je uposlen u rukovodstvu neke firme, donosi odluke i odgovoran je možda za hiljade zaposlenih – taj i mora da zarađuje mnogo više od običnog radnika.“ Švebiše cajtung piše da je mnogim Švajcarcima glasanje sigurno teško palo – na kraju su glasali glavom, iako im je srce govorilo da ograniče plate „zlim“ šefovima. „Građani su učinili veliku uslugu svojoj privredi. Da su glasali za ograničavanje plata, mnogi dobrostojeći ljudi bi napustili zemlju, a time bi samo stradala poreska i socijalna kasa.“

Mitelbajeriše cajtung navodi da je ovo pitanje ekonomije, ali i pravde. „Da li prosti radnik na proizvodnoj traci zaista treba da ima stostruko manju platu od šefa upravnog odbora? Da li je njegova rad toliko bezvredan u odnosu na šefa? Ovako postavljena, dilema itekako ima smisla. Ali teško da je rešenje neki konkretan procentualni odnos najviše i najniže plate. To bi bilo previše banalno. Šta je recimo sa masnim otpremninama za otpuštene rukovodioce? Švajcarci su prepoznali da jednostavna formula 1:12 (zašto ne recimo 1:11 ili 1:18?) ne rešava problem.“

Ista tema aktuelna je i u susednoj Nemačkoj. Pre nekoliko meseci se štampa tobože sablažnjavala nad zaradom menaždera Folksvagena Martina Vinterkorna čiji platni ček prelazi deset miliona evra godišnje – što je za vlasnike firme statistička greška, oni zarađuju milijarde. Sada se do ove teme došlo u koalicionim pregovorima demohrišćana (CDU) i socijaldemokrata (SPD). Ovi drugi su posebno bili za ograničavanje plata i bonusa, ali izgleda da su reterirali.

„Od sada će, po svemu sudeći, osim nadzornih odbora, plate kontrolisati i skupština akcionara“, piše Vestfalen blat. „To je u principu ispravno, ali očekivanja široke javnosti biće ipak izneverena. Jer zašto bi vlasnici preduzeća – a upravo su to akcionari – oduzeli svojim menadžerima milionske plate ako su ovi uspešni u poslu? Ovde je politika previše najavljivala, mnogo htela, mnogo započela. Umesto da sada političari priznaju fijasko, oni žele da zamažu oči građanima ovim kvazi-rešenjem.“

Komentator esenskog WAZ-a smatra da bi nova vlada, osim što uvodi minimalnu satnicu, morala da ograniči maksimalnu zaradu. „Ne treba zavideti šefovima, ali treba biti realan. U vreme kada mnogi zaposleni trpe zbog štednje, zarade menadžera firmi iz indeksa DAX su neprimerene. Govorimo sada o zaposlenim menadžerima – ne o osnivačima i vlasnicima firmi koji i nose rizik poslovanja. (...) Jadno je i bedno što oni koji vode preduzeća do sada nisu našli formulu prema kojoj bi ustrojili zarade tako da ove budu društveno prihvaćene.“

„Podivljale šefovske plate mnogi radnici smatraju nepravednim (iako, treba reći, ti isti radnici ne misle da je nepravedno kada se dele milioni za šutanje lopte)“, primećuje Noje Rur cajtung. „Nezadovoljstvo utiče na motivaciju, narušava socijalni mir. Uz to, nema nikakvih garancija da astronomske plate jednovremeno znače dobro rukovodstvo – pogledajte banke, pogledajte energetski koncern RWE ili firmu Tajsen-Krup. Ako preduzeća ne znaju da odvagaju razlike u platama, politika mora da se umeša. Ali ne ovako bojažljivo kao što to čine CDU i SPD.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković