Ovom scenom Merilin Monro je verovatno stvorila jedan od najupečatljivijih trenutaka u istoriji filma: bela haljina nad rešetkom metroa, crvene usne, platinasto plava kosa, holivudski glamur. Malo koja žena 20. veka je bila i iikona – i u isto vreme svedena pre svega na svoj izgled.

I te septembarske noći 1954. u Njujorku, kada je snimana legendarna scena iz komedije „Sedam godina vernosti“, stotine fotografa i radoznalaca posmatrale su kako Merilin više puta pozira iznad ventilacionog otvora, kako joj haljina poleće uvis i kako pokušava da ne otkrije previše, a da ipak deluje kao da se zabavlja kao nikad u životu. Ironično, upravo ta scena morala je kasnije ponovo da se snimi, jer su tonski zapisi zbog buke bili neupotrebljivi.

Sto godina od njenog rođenja i više od 60 godina posle smrti, Merilin Monro danas se sagledava u drugačijem svetlu. Odavno više nije samo seks-simbol pedesetih, već i rana figura ženskog samoodređenja u filmskoj industriji kojom su dominirali muškarci – protivrečna, ranjiva, inteligentna i često ispred svog vremena.

Od Norme Džin do Merilin Monro

Rođena je 1. juna 1926. u Los Anđelesukao Norma Džin Mortenson. Njeno detinjstvo obeležili su hraniteljske porodice, domovi i nesigurnost.

Karijeru je započela kao model, pre nego što su je otkrili filmski studiji. Rano je naučila da se žene u Holivudu ocenjuju pre svega po izgledu. Od Norme Džin nastala je „Merilin Monro“ – ime koje je zvučalo kao umetnička tvorevina i upravo to je i trebalo da bude. Holivud ju je oblikovao u zavodljivu plavušu: senzualnu, razigranu, naizgled naivnu. Filmovi poput „Muškarci više vole plavuše“, kao i dve komedije Bilija Vajldera „Sedam godina vernosti“ i „Neki to vole vruće“, učinili su je svetski poznatom.

Književnost, politika i umetnost

Iza javne figure, međutim, krila se žena koja je želela da bude shvaćena ozbiljno – i kao glumica i kao osoba. Dok su je studiji svodili na stereotipne uloge, Monro je intenzivno radila na glumačkom usavršavanju, čitala svetsku književnost i zanimala se za politiku, umetnost i psihoanalizu.

Fotografkinja Iv Arnold zabeležila je 1955. jedan trenutak koji pokazuje tu drugačiju Merilin: na dečjem igralištu sedi zadubljena u „Uliksa“ Džejmsa Džojsa. U svojoj knjizi „The Retrospect“ Arnold je kasnije pisala da je Monro roman uvek držala u kolima i naglas čitala delove, jer je volela zvuk teksta – iako joj nije bio lak.

I danas se uz tu fotografiju često tvrdi da je Merilin knjigu držala samo zbog kamere. Ona je, međutim, više puta odbacivala taj kliše.

Samouvereno protiv industrije zabave

Danas mnoge feministkinje u Monro vide ženu koja se rano suprotstavila mehanizmima industrije zabave. Tačno je razumela koliko se njeno telo i njena privlačnost komercijalno koriste – ali je tu sliku istovremeno strateški koristila za sopstveni uspon. Nije, dakle, bila samo žrtva seksističkog sistema, već je pokušavala i da pravila tog sistema okrene u svoju korist.

Važan korak bilo je osnivanje sopstvene produkcijske kuće krajem 1954. godine – što je za jednu glumicu tada bilo izuzetno neuobičajeno. Monro je želela veću kontrolu nad ulogama, bolje ugovore i ozbiljnije projekte. Izborila se za veće honorare, javno se suprotstavljala producentima i odbijala uloge koje joj se nisu dopadale. U vreme kada su studiji gotovo potpuno kontrolisali svoje zvezde, to je bio izuzetno samouveren potez.

„Nestabilna i neprofesionalna“

Istovremeno, Monro je ostala zarobljena u protivrečnostima svog vremena. Javnost je slavila njenu ženstvenost i erotičnost, ali su se iste te osobine kasnije okretale protiv nje. Mediji su je često opisivali kao nestabilnu, tešku ili neprofesionalnu – etikete koje se i danas prečesto lepe snažnim ženama koje se suprotstavljaju očekivanjima.

I njen privatni život postao je projekciono platno javnosti. Brakovi sa bejzbol zvezdom Džoom DiMađom i dramaturgom Arturom Milerom, kao i njene psihičke krize i zavisnost od lekova, bili su predmet stalne medijske eksploatacije.

Kada je Monro 1962. umrla u 36. godini, odmah je započelo stvaranje mita. Do danas kruže teorije zavere o njenoj smrti. Posebno se uporno održava tvrdnja da je uklonjena zbog veza sa porodicom Kenedi – iako za to nema dokaza.

 #MeToo menja pogled na Monro

Poslednjih godina pogled na Merilin Monro ponovo se menja. Pokret #MeToo i rasprave o zloupotrebi moći u Holivududoprinele su novom čitanju njene priče. Danas mnogi uviđaju koliko je trpela u studijskom sistemu koji je žene istovremeno idealizovao i kontrolisao.

I biografski film „Plavuša“ (2022), sa Anom de Armas u glavnoj ulozi, preuzeo je tu perspektivu. Film prikazuje Monro pre svega kao ranjivu i traumatizovanu ženu. Dok su jedni u tome videli nemilosrdnu kritiku holivudskog odnosa prema ženama, drugi su zamerili da je Monro ponovo svedena na patnju i ulogu žrtve.

Merilin Monro je vrlo rano platila cenu ženske vidljivosti. Bila je poželjna, ali retko poštovana. Slavna, ali slabo zaštićena. Inteligentna i obrazovana, ali svedena na ulogu stalno dostupnog seks-simbola.

Upravo u tome možda leži i njeno feminističko nasleđe: pokazala je još pedesetih godina koliko je složeno žensko samoodređenje u svetu koji žene istovremeno obožava i kontroliše. To što je njen lik i sto godina nakon rođenja i dalje globalno prepoznatljiv govori o tome koliko je snažno obeležila savremenu pop-kulturu.