Početkom 1963. Bitlsi nisu odbijali nijedan nastup. I iako su bili iscrpljeni i prehlađeni kada su snimali „Please Please Me“, taj njihov prvi album i danas je svež, kao i pre šest decenija kada je zaludeo svet.
Oglas
„Jedan, dva, tri, četiri“, uzvikuje Pol Makartni u mikrofon, a onda kreće razigrani i promukli rokenrol. „I saw her standing there“, pevaju u tom trenutku blago prehlađeni Makartni i Džon Lenon.
To je furiozni početak albuma koji je konačno katapultirao četiri momka iz Liverpula na vrh muzičke scene.
Album „Please Please Me“ pojavio se u Velikoj Britaniji pre ravno šest decenija, 22. marta 1963, i odmah je dospeo među prvih deset albuma. Mesec i po kasnije zaseo je na prvo mesto top-liste i tamo ostao duže od pola godine. A onda ga je na vrhu smenio idući album istog sastava, „With The Beatles“.
Uspeh je došao posle šest godina obijanja pragova klubova i producentskih kuća i zasluga je dvojice ljudi koji su verovali u mladiće: njihovog menadžera Brajana Epstina i producenta Džordža Martina.
U retrovizoru ostaje kraj 1962. godine, prilično čudnovat za Bitlse. Oni jesu sve poznatiji, ali i dalje sviraju u malim domovima omladine ili kao predgrupa.
Neumorni su, putuju po Engleskoj, redovno sviraju u „Star Klubu“ u Hamburgu, u televizijskim emisijama. Nekad imaju po dva nastupa dnevno. Najavljuju ih kao „dinamične“, kao „senzaciju“. Obožavalaca je sve više.
Prvi singl „Love Me Do“ iz oktobra 1962. je solidan uspeh, dovodi ih na 17. mesto top-liste. Džordž Martin je ubeđen da je vreme za novi hit. Predlaže „How Do You Do It“ koji je napisao traženi kompozitor Mič Marej.
Ali, Bitlsi više veruju u sebe. Hoće da izbace materijal koji su sami napravili. Iz fioke se vadi Lenonova stvar „Please Please Me“, snimljena u isto vreme kad i „Love Me Do“.
Već je i naslov lascivna igra reči, pikantna za Englesku šezdesetih godina. Na Martinovo insistiranje, Bitlsi ponovo ulaze u studio da istu pesmu snime u drukčijem, bržem aranžmanu.
„Upravo sam snimio vaš prvi broj jedan“, rekao je producent kad je posao završen. I bio je u pravu. Singl je objavljen u januaru 1963. godine.
Tada je muzička javnost razumela da ti uzbudljivi ritmovi, genijalni tekstovi, rifovi i usna harmonika nadilaze male tmurne klubove.
Trinaest paklenih sati
Sledi iscrpljujuća turneja, popularna pevačica Helen Šapiro vodi Bitlse sa sobom. Nijedan koncert se ne odbija. Kada ih mesec dana kasnije Martin poziva u studio da snime ceo album, mladići su na izmaku snaga. Neki su i bolešljivi. Ali, sve snimaju za samo trinaest sati u jednom danu.
Na poslednjoj snimljenoj pesmi, „Twist and Shout“, zauvek je zabeležen raspuknuti Lenonov glas. Tada nije mogao bolje da otpeva, ali je baš tako i ispalo legendarno.
Kažu da je tog dana popijeno obilje čaja i toplog mleka. Bilo je tableta za grlo, ali i neizbežnih cigareta.
Martin snima na samo dva kanala, sve je svedeno i sirovo. I tako nije jeftino za ono vreme – 400 funti ih je koštala produkcija, to mu dođe današnjih 8.500 evra.
Bilo je neuobičajeno da na debitantskom albumu bude čak četrnaest pesama. Kao i to da bend kod producenta progura sopstvene kreacije. Slavu kompozitora i tekstopisaca Lenon i Makartni podelili su među sobom. Dogovorili su se da sve potpisuju zajedno, čak i ako je samo jedan od njih dvojice autor.
Album „Please Please Me“ zvučao je sveže i uzbudljivo, ali iza njega su gvozdena disciplina, težnja za savršenstvom i nepokolebljiva volja da se napravi nešto veliko. Tako ne samo da je počela bitlmanija, već i novi pravac pop-muzike koji će nadahnuti generacije širom sveta.
Kad su Bitlsi zaludeli Nemačku
Pre nego što su Bitlsi pre tačno 50 godina krenuli na turneju po Nemačkoj, u toj zemlji se tek slutilo šta znači „Bitlmanija“. Ali onda je to postalo jasno svima.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Tri dana vanrednog stanja
Karijera Bitlsa počinje 1962. u kultnom hamburškom klubu „Star“. Rokerski ćumez, koji je bio odskočna daska mnogim mladim bendovima. Ubrzo su momci iz Liverpula svetske zvezde koje svojom pojavom svuda izazivaju histerično oduševljenje. Posle četiri godine vraćaju se u Nemačku i dovode omladinu u stanje kolektivne ekstaze. Tokom trodnevne blic-turneje oni su gotovo jedina tema medija.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Juriš
Kada avion 23. juna 1966. u 12:56 sleti na aerodrom Minhen-Rajm, na pisti gotovo izbija stampedo. Uzaludno se 200 policajaca trudi da zadrži fanove, dok novinari skaču već na stepenice za iskrcavanje. Pol se prijateljski osmehuje, iza njega menadžer Brajan Epštajn gestikulira: „Polako ljudi…“ Džon pokušava da se probije nervoznog izraza lica, ostali Bitlsi ne vide se od mase.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Opsada hotela
Obožavaoci čekaju pred hotelom Bajerišer hof, gde je bend odseo. Minhen nikada nije video takvu navalu kosatih tinejdžera. Hor fanova peva omiljene hitove, dok u samom hotelu valja razjasniti pojedinosti rezervacije. Slučajno su rezervisane dvokrevetne sobe koje ne odgovaraju gospodi. Nešto kasnije oni zaista izlaze na prozore i pozdravljaju masu.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Kožne pantalone
Četiri momka su „na svoje oduševljenje“ (tako je bar pisao list Velt) obasipani poklonima: bavarske lederhoze s dugmadima od jelenskih rogova i bele košulje. U 16 sati se u njihovom hotelu održava konferencija za medije gde se nižu glupava reporterska pitanja. Novinar tabloida Bild pita Ringa da mu lederhoze nisu prevelike. Ringo kaže: „Može biti. Onda ću sačekati da mi poraste beba u trbuhu.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
„Hendikepi“
Dok je zapadnonemačka omladina ovih dana potpuno odlepila, stariji nisu toliko oduševljeni. Uobičavaju da Bitsle i obožavaoce zovu „budalašima“ i „pavijanima“. Štampa se divi uspehu Bitlsa. Minhenski list Merkur traži mane u izgledu: „Kratkovidi Džon Lenon, levoruki Pol Mekartni, klempavi Džordž Harison i Ringo Star prevelikog nosa.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Prvi nastupi
Dva koncerta održana su 24. juna, jedan popodne, jedan uveče. Oba traju svega po pola sata, ali oduševljavaju histeričnu publiku. Reporter Zidojče cajtunga se plaši za krovnu konstrukciju dvorane Kronebau, inače do danas jedine prave hale za cirkuske predstave u Nemačkoj. „Kada gitare uhvate svoj tvrdi ritam, buka postaje tolika da bi svaki lekar posavetovao da se udaljite“, pisao je Zidojče.
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
O moj Bože!
Po prvi put u istoriji Nemačke se ovde vidi šta znači prava histerija obožavalaca. Urlici oduševljenja, vrištanje do granice bola. Reporter lista Majn-Eho zapisuje neke utiske: „18:56: jedna šesnaestogodišnja devojčica je skočila, trči stepenicama ka bini, pada, vrišti. Sanitetlije je odlučno hvataju i vode to dete napolje.“
Foto: Rockmuseum München, Foto: Rainer Schwanke/Archiv Herbert Hauke
Gužva u Esenu
Posle dva nastupa u Minhenu odmah se prelazi u Esen. Zašto baš u taj ne preterano veliki grad Rurske oblasti? Berlin je pre turneje vodio intenzivne pregovore s menadžmentom. Ali Bitlsi nisu hteli da sviraju na Olimpijskom stadionu ili drugoj velikoj bini metropole. Zato su odabrali esensku halu Gruga, gde staje jedva 8.000 ljudi.
Foto: picture-alliance/Bildarchiv/Hemann
Povratak u Hamburg
Hamburški morgenpost piše o koncertima u lučkom gradu: „25 minuta su hamburški tinejdžeri proveli u pomami za Bitlsima. Pre svega devojke su, uz uzdahe i glasno vrištanje, bile utopljene u žestoki ritam svojih idola. To je najveći masovni trans ikada viđen u ovoj hali.“ Oko 5.700 fanova videlo je dva koncerta u hali „Ernst Merk“. Tabloid Bild suvo piše: „Vrištali su. Plakali su. Padali su.“
Foto: picture-alliance/AP Photo/H. Ducklau
Let u Japan
Gotovo je. Na hamburškom aerodromu se obožavaoci opraštaju od najpoznatijeg svetskog kvarteta. Bitlsi dalje lete u Tokio, gde počinju azijsku turneju. Olakšanje se može osetiti i među novinarima: „Preživeli smo Bitsle bez posledica po tela i duše“, piše list Zone iz Baden-Badena. Bilans kratke turneje: devet slomljenih stolica i desetine hiljada slomljenih tinejdžerskih srca.