Do svoje tridesete godine Silke Grabinger već je proputovala pola sveta. Uspešna i nagrađivana austrijska plesačica i koreografkinja već je osvojila scene od Las Vegasa preko Evrope do Afrike, kada je prvi put stigla u Vojvodinu i – kaže – odmah zavolela Vojvođane. Bilo joj je tada 36 godina. Bio je to period kada je usred nomadskog života zateklo pitanje sopstvenog porekla i identiteta.

„Osećala sam se toliko povezana s ovom regijom. Bilo je dovoljno samo da kročim ovde i da počnem da se smejem. Onda sam počela da kopam po porodičnoj istoriji i otkrila sam da većina moje porodice s majčine strane vodi poreklo od Podunavskih Švaba", priča Silke za DW. „Tada se sklopila velika slagalica u pogledu mog osećaja pripadnosti i pitanja odakle dolazim, jer u Austriji smo govorili nemački s nekim drugačijim akcentom, imali smo drugačiju tradiciju, hranu, koju nisam viđala kod drugih austrijskih porodica", kaže Silke.

Ali zašto je njihov porodični identitet malo drugačiji – to nije razumela. Porodica o tome nije želela da govori, jer su, kaže, posle Drugog svetskog rata iz Vršca izbegli u Austriju zbog kontroverzne uloge Podunavskih Švaba u ratu. Zato je ona sama krenula na put u potragu za identitetom. Desilo se da je Novom Sadu nastupala u Studentskom kulturnom centru i nije propustila priliku da istraži svoje poreklo. Put je odveo direktno na prag kuće u Vršcu u kojoj se rodila njena baka. „Stalno sam slušala moju baku kako govori o mirisu doma, o bojama, o svemu, i ja sam to doživela dok sam bila tamo", priča Silke i dalje pod jakim utiskom.

Stari plesovi u novom ruhu

Njene emocije, preispitivanja i porodična istorija sada su pretočeni u ples. Rešena da ispriča priču o istoriji, tradiciji i kulturi Podunavskih Švaba, Silke Grabinger je sa Studentskim kulturnim centrom iz Novog Sada i još tri partnerske organizacije iz Austrije, Rumunije i Bugarske pokrenula plesni projekat „Neko od kuće", koji prati priču o jednom narodu kroz dokumentarne video kolaže i otvara pitanja identiteta kroz njihove plesove.

„Generalna ideja je da radimo novu interpretaciju tradicionalnih plesova i da tradiciju iščitamo na jedan novi način. To je jedan kulturološki, a ne samo umetnički izazov da to novo čitanje tradicije bude prihvatljivo za nove generacije u savremenom ključu i kontekstu", kaže za DW koordinator projekta Bojan Milosavljević.

„Za mene tradicija je važna i pitanje je da li će se pomerati i razvijati tako da može da preživi, jer ako uvek ostane stara, ona će i dalje biti divna, ali ne i živa", dodaje Silke dok u pozadini zvuke savremene muzike presecaju harmonika i neparni ritam.

Istovremeno, performans otvara pitanja migracija, kopa po identitetima, suočava se sa istorijom i zagovara pomirenje. Mogu li se tako kompleksna pitanja otvoriti plesom? „Za mene je identitet način pokreta, dodirivanja, plesa i izazova kako ćete se uskladiti s nekim u istom ritmu. To je zapravo jezik. Kreiram slike ljudi u situacijama na koje gledaoci mogu sami da reflektuju sopstvene priče i doživljaje, bez obzira na to imaju li neke veze sa Podunavskim Švabama ili ne", priča Silke Grabinger.

„To ne bi trebalo da bude samo autobiografski, već da gađa ljude od 12 do 99 godina, od generacija koje su mlade i koje se možda pitaju odakle dolazi ovaj ritam koji ja imam u sebi do moje generacije koja se možda pita zašto je ovo ovako, zašto se ovako osećam, odakle dolazim, kako je moguće da su ljudi koji su pre trista godina počeli da žive zajedno i pomešali svoje tradicije, zbog političke situacije ili zbog rata morali da ostave sve za tri sata, primorani da se ponovo integrišu u neko novo društvo gde će biti izbeglice", dodaje koreografkinja.

Rovarenje po ličnoj istoriji

U plesu učestvuje osam plesača iz zemalja i regija u kojima su živeli ili danas žive Podunavske Švabe. Posle Linca, Sofije i Temišvara, oni su se ovog vikenda sastali u Novom Sadu u Kulturnoj stanici „Svilara" da kroz plesne radionice i preispitivanje istorije i identiteta kreiraju zajednički plesni jezik. I tu je kroz rad na performansu plesačica iz Mađarske Blogarka Heim otkrila da i sama vodi poreklo od Podunavskih Švaba.

„Poznajem porodicu sa majčine strane, ali sa očeve nisam znala. Pretpostavila sam da imam nekog nemačkog porekla zbog prezimena, ali nisam znala više o tome. Onda sam pitala majku pre dve dana i ona je rekla: pa da, naravno, šta misliš odakle ti prezime. S očeve strane su mogli da ostanu u Mađarskoj samo ako ožene mađarske devojke i onda je to bilo rešenje", priča Blogarka za DW.

Sada i sama kopa po sećanjima iz detinjstva, tražeći neku asocijaciju. „Sećam se jednog detalja. Deda je u vikendici koja se nalazi na granici sa Austrijom imao jednu zastavu. Nikad nisam znala kakva je to zastava i pitala sam kao dete, ali valjda se nisu ni trudili da objašnjavaju. Ali sad mi je majka objasnila da je to zastava Podunavskih Švaba i onda mi je sve kliknulo", priča Blogarka. Sada je, kaže, i sam performans za nju dobio novo značenje koje rečima ne ume da iskaže. S pokretima je mnogo veštija.

Ples sa publikom

Nakon poslednje radionice, trupa je spremna da izađe pred publiku. Ali poručuju da neće plesati sami. U krug pozivaju i publiku. Neki od njih su već naučili prve plesne pokrete na radionici u Novom Sadu.

„Poenta je da uključimo publiku da pleše i da kao održivost projekta nastanu plesne večeri na koje će ljudi dolaziti i plesati zajedno da ih odvojimo od virtuelnih relanosti i vratimo u telo, jer je telo zapostavljeno zbog svih virtuelnih realnosti koje nam se nude", kaže koordinator projekta Bojan Milosavljević.

Finalne plesne večeri biće održane u sva četiri partnerska grada. Turneju će početi u julu u Lincu, nastaviti nastupom u Temišvaru u avgustu, a u septembru stižu prvo u Sofiju i na kraju nazad u Novi Sad 19. septembra.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android