Početkom šezdesetih snimljen je prvi nemački vestern po jednom od romana Karla Maja. „Blago u srebrnom jezeru" je bio uspešan film i u Jugoslaviji i u Nemačkoj. Do tada nepoznati francuski glumac Pjer Bris se proslavio u ulozi Vinetua, a pomalo potrošeni Leks Barker je za nas, decu iz decenija koje slede, otelovio Old Šeterhenda, mada nije, kao u knjizi, imao bradu. 

Lički indijanci

Singl sa instrumentalom iz filma se u Nemačkoj prodao 100 000 puta. Minhenske Večernje novine su konstatovale da „jugoslovenski predeo predstavlja božanstveno indijansko igralište", a nemački Filmski leksikon govori o „impresivnoj kulisi".

Ništa od toga tada nisam znao, ali sam u bioskopskoj sali doma kulture kao dečak bio zbunjen kada je indijanski ratnik ukipljen na steni podigao ruku i rekao konjaniku: Halt! Ovakvi nemački izrazi su bili rezervisani za teške negativce u partizanskim vesternima, a ja sam, čitajući Karla Maja, navijao za indijance.

Teoretski sam znao, ali niko mi nije praktično objasnio, šta znači to da je Karl Maj – Nemac. To je značilo da njegovi indijanski likovi govore – nemački. No, u mom odrastanju je bilo dovoljno vremena da se na to navikne – posle ovog snimljen je još čitav niz sličnih filmova.

Lokalni seljaci su za dobru dnevnicu statista brijali ličke brčine. Dinarski čovek uz nešto filmske šminke zaista ima indijanski potencijal.

Šetnja predelom iz snova

Sve mi se ovo mota po glavi dok ulazimo u Nacionalni park Plitvičaka jezera. Dan bez ijednog oblaka nam podaruje najbolji mogući filmski reflektor. I već nakon ulaska u zaštićeno područje vidim unaokolo ono što čovek retko viđa u životu – neverovatno bistru vodu, koja se, kada je dublja, pretvara u smaragd, a onda u zelenkastu nijansu plavog kojoj ne znam ni ime.

Mada u turističkim prospektima kažu da unaokolo leti 321 vrsta leptira, 157 vrsta ptica, te 20 vrsta šišmiša – među kojima se ističe širokouhi ljiljak, u hrvatskoj verziji - širokouhi mračnjak – mene je svojom lepotom omađijao podvodni svet.

Biljke na dnu i jata bezbrižnih riba čiju bih naizgled sumanutu liniju kretanja, koja stvara zagonenu šaru ispod kristalne vode, mogao da pratim satima. Većina ljudi iz grupe ne zastajkuje kao ja, oni drvenim mostićima preko vode žure ka onome što je kao očekivanje urezano u našu svest kada neko kaže Plitvice – slapovi i vodopadi. 

Zašto ovde, a ne na drugim mestima?

Sedimenti se u dugom radu vekova isprepletu sa biljem, koje se, kada se formira kamen, ispere, ostavljajući šupljikavu teksturu kamena koji je formirao barijere. On podseća na kamenčiće koje ponosni pacijenti pokazuju nakon operacije bubrega ili žuči. I to su sedimentne stene. Ako jedna ljudska bešika za pola veka uspe da nataloži kamen veličine prepeličijeg jajeta onda je jasno da je prirodi bilo potrebno mnogo više vremena za barijere između jezera. Bigar se ovde taložio desetak hiljada godina.

Za one koji baš žele da znaju, ova stena je monomineralna – sva je od kalcita. U štokavskom luku ima još dva naziva – siga ili sedra. Rođak ove stene je travertin – italijanska vrsta ugrađena u mnoge antičke spomenike. A od iste osnove su krečnjak, kreda i mramor.

Sve ovo slušam od našeg vodiča, Zagrepčanina, očito ponosnog na rad prirode koji je formirao Liku, a u njoj – Plitvička jezera.

Ovamo smo dospeli jednog jula pre mnogo godina – ali u ovom milenijumu. Pre mog dolaska na Plitvička jezera znao sam o njima sve što je jedan pošteni Jugosloven mogao da sazna šezdesetih i sedamdesetih – sa časova geografije ili sa fotografija u kupeima vozova, na kojima su najpre crno-beli slapovi i vodopadi, a onda isti ti i u koloru, plenili moju detinju pažnju više nego brbljanje odraslih uz kloparanje točkova na šinama.

Lika kao rasadnik i rana

Iz ličkih predela su dolazili ljudi kao što su Omer-paša Latas, Nikola Tesla, hrvatski političari od Ante Starčevića do Mila Budaka, ali i Josif Pančić, Rade Končar, Rade Šerbedžija, Slavko Štimac, Nikola Plećaš i Jovanka Budisavljević poznata pod venčanim prezimenom Broz.

Već ovaj redosled imena mi pokazuje da je genijalnu prirodnu tvorevinu okružio protivrečni čovekov svet, u čijoj istoriji se može pronaći sve – od blistavih do zločinačkih umova. Neki ljudi ličkog soja su zadužili čovečanstvo, a neki su večna gnojna rana u hrvatsko-srpskim kontroverzama.

Sada se naknadne istine roje iznad ovdašnjih toponima – skrivaju pravi karakter događaja i ljudi. Domaći izvori pate od etničkog daltonizma. Kada su u pitanju ratovi, „zaraćene strane" bi trebalo da govore strane jezike da bi se približile istini o sebi.

Smrt usred lepote

Ovde se više ne snima Vinetu, ali se snimaju dokumentarci poput onog o Josipu Joviću, dvadesetdvogodišnjem hrvatskom policajcu koji je nedaleko od plitvičkih hotela s proleća 1991. bio prva žrtva srpsko-hrvatskog sukoba. Sećam se da sam i ja tu pucnjavu na Plitvicama doživeo kao početak kraja jedne zemlje.

Nisu samo ratna vremena smrtonosna. Bio sam na Plitvicama u vreme kada još nije izbila pomama zvana selfi. Desetak godina kasnije mediji redovno izveštavaju o smrtonosnim padovima turista iz dalekih zemalja. Ljudi iskušavaju sreću fotografišući sami sebe iznad provalije.

Lekovite Plitvice

Potpuno zgađen destruktivnom intencijom povesti Paul Celan je posle Drugog svetskog rata zapisao da postoje pesme za pevanje s one strane ljudi. Ova plitvička lepota zaista jeste iznad čoveka, ustvari mimo njega. Na ovaj način zgusnuta u slapove i vodopade 16 jezera, ta lepota nas samim svojim prisustvom za tren oslobađa teške istorijske priče koja se kao krv lepi za biografije svih koji su se rodili na pedesetak kilometara u krug od ovog nestvarnog mesta.

Plitvička jezera nam daju ono što čovek očito ne može. Ona su sonetni venac pretvoren u vodene kaskade. Lokalno tumačenje naziva Lika vidi u njegovoj ikavsku varijantu reči lek – lik. Kada se nađete usred Plitvičkih jezera onda vam je to tumačenje blisko. Već pogled na tu vodu je – likovit.

Naravno, ima onih koji u tom imenu čuju grčku reč „likos" – vuk. Ili  latinsku reč „lacus" koja označava jezero.

A Plitvice? Župnik iz Otočca Dominik Vukasović je 1777. prvi zapisao ovo ime. Ono nije ništa drugo do plićak ili „pličina", „plitvak". Krečnjački sediment zajedno sa biljem pregrađivao je tok vode i stvarao plitke bazene – Plitvice.

Podzemni vodopadi

Sećam se da smo izletničkim brodićem obišli Kozjak, najveće i najdublje plitvičko jezero. Bešumni elektromotor i neobično tihi gosti, kao u katedrali. Verovatno je svako od nas slutio da ovakvih trenutaka ima malo u ograničenom ljudskom veku.

Dok se divim slapovima i vodopadima na um mi pada da sam negde pročitao kako u ovom planinskom području ponornice nemaju ravan tok, da možda postoje podzemni vodopadi koje ljudsko oko još nije videlo. Osmehnem se na sopstvenu misao da ispod vidljivih Plitvica postoje još jedan takav predeo, nevidljiv i još raskošniji, u kraškom podzemlju, gde obitavaju bogovi nestalih naroda – Japoda, Kelta, Rimljana, Avara… 

Ovde se vekovima igrala igra pretvaranja većine u manjinu, a manjine u većinu. Igra istrebljivanja. A ni Sijuksi iz filma snimljenog po motivimna Karla Maja nisu više tu. Jedino ova penušava voda i dalje uporno stvara bigar.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android