Mišljenja o Šinzo Abeu su i u Japanu bila veoma podeljena, još za njegova života.

Za kritičare je bio simbol šovinističkog i nazadnog Japana - jer je kao premijer stavio tačku na odgovornost te zemlje za Drugi svjetski rat u Aziji. Tako je 2015. povodom 70. godišnjice kraja rata još jednom ponovio stare izraze žaljenja za „akcije u ratu", ali više se nije izvinjavao.

Njegovo obećanje da će izgraditi „snažan i rascvetani" Japan već i tom parolom podseća na imperijalističku parolu o „bogatoj naciji i snažnoj vojsci" doba Mejia u drugoj polovini 19. veka.

Žarko je želeo promenu ustava koji je, po njegovom mišljenju, Japanu bio nametnut 1946. za vreme okupacije SAD i u kojem je zemlji „za sva vremena" nametnuto načelo pacifizma. Umesto toga hteo je ustav kojim bi se stvorila snažna država. Mada je bio daleko odmakao u toj reformi, nije uspeo da je ostvari.

Otvaranje Japana, naročito prema SAD

Blagonaklono bi Abe mogao da se vidi kao pragmatični reformator koji je težio bližim odnosima sa SAD kako „Japan nikad ne bi spao na naciju druge klase", kako se jednom i sam izrazio.

Za razliku od 1946. SAD sada nemaju ništa protiv i vojne sile Japana – pogotovo ako se pritom kupuje američko naoružanje. Ali pre svega je tu bilo reč o ekonomskoj saradnji, ne samo sa SAD, nego i s drugim zemljama. Abe je stekao glas po izuzetno labavoj politici novca centralne banke i velikim državnim izdacima. Sklopio je i trgovačke sporazume s EU i državama Pacifika.

Japan je odavno bio poznat po svojoj zatvorenosti prema spoljnom svetu, ali u doba Abea se ta zemlja i prema stranim ulaganjima, turistima, ali i radnoj snazi iz inostranstva. Japan žudi za bolnim strukturalnim reformama, ali Abe je izbegavao takve teške korake. Ali i tako su on i njegova vlada uspeli da dokažu kako i visokorazvijena zemlja može dalje rasti, usprkos sve starijem i sve manjem broju stanovnika.

Jedna od najvećih zasluga Abea je stvaranje spona Japana s drugim zemljama Azije u njegovoj viziji „slobodnog i otvorenog prostora Indopacifika". Abe je u Aziji podigao svest o kineskoj težnji ka hegemoniji i ojačao ekonomske odnose između Japana i regiona kroz ofanzivnu investicionu politiku.

Premijer japanske elite

„Indija i Jugoistok Azije pozdravljaju samopouzdaniji Japan kao proaktivan i stabilizirajući faktor u regionu, rekao je Joići Funbaši iz Asia Pacific Institute prilikom ostavke Abea 2020. Abe je morao da balasnira između SAD koja je bil u sve većeom sukobu sa Kinom, i pritom očuva trgovačkih odnosa s Pekingom kao najvažnijem trgovačkim partnerom.

Abe bi mogao da udje u istoriju i kao prvi premijer novog konsenzusa japanske elite sa ciljem da se dugoročno osigura politička težina njihove zemlje. Ova sloga se stvorila kad je Kina prestigla Japan u njenoj ekonomskoj snazi.

Olimpijske igre u Tokiju su za Abea bile projekt nacionalne snage i jedinstva - mada je čitav projekt pao u senku zbog pandemije korone koja se širila tako da su Igre i održane tek 2021. Sporna je bila i atomska elektrana Fukušima, ali je Abe lično zagarantovao da je ona „pod nadzorom" i da to nije prepreka za Olimpijadu u Japanu.

No ima i spoljnopoltičkih ciljeva koje Abe nije ostvario: mirovni sporazum s Rusijom koja je u Drugom svetskom ratu objavila rat Japanu u poslednjem trenutku - 9. avgusta 1945. kad je nad Nagasakijem već bila detonirana i druga američka atomska bomba. To je Staljinu bila prilika da okupira Kurilska ostrva. Japan sve do danas želi da ih vrati.

Takođe nije uspeo da razjasni sudbine građana Japana koji su oteti i odvedeni u Severnu Koreju.

Prava porodica i pravi trenutak

Zapravo nije lako dati odgovor, zašto je Abe uspeo da bude premijer duže nego bilo koji njegov prethodnik. Čak su i njegove pristalice bile spremne da priznaju da Abe nije baš nadareni govornik, a teško da bi se mogao smatrati intelektualcem.

Ono što ga je dovelo u politički život je činjenica da je izdanak imućne porodice s dubokim korenimau japanskoj politici. Njegov praujak Eisaku Sato je bio premijer, baš kao i njegov deda Nobusuke Kiši. Njegov otac Šintaro nije dospeo tako visoko - bio je „samo" ministar spoljnih poslova Japana.

Ali kao što je to često u politici, imao je i sreće: u njegovo doba je japanskoj privredi išlo dobro, a i opozicija je bila sve slabija. Zapravo je razdoblje od 2009. i 2012. prvo posle 1955. kad Japanom nije vladala Abeova stranka liberalnih demokrata. Upravo je Abe izgubio na izborima 2009. ali političari opozicije su se pokazali potpuno neiskusnim – a onda je došla i katastrofa Fukušime koja je i na političkoj sceniizazvala potpuni haos. 

Nakon toga birači u Japanu više nisu hteli nikakve eksperimente i ostali su verni Abeu, uprkos bezbrojnim skandalima korupcije koji su tresli vladu.

„Uspostavljanje političke stabilnosti se može istaći kao njegov značajan uspjeh", smatra dobar poznavatelj Japana, Sebastian Maslov. On je uspio u svojoj stranci okončati dugogodišnje bitke za vlast, pod tepih je uspio nagurati mnoge financijske skandale i njegove liberalne demokrate učiniti opet podesnim za vlast.

Po čemu će se pamtiti?

Po čemu će se pamtiti Šinzo Abe? Za nemačkog istoričara Svena Zalera sa univeryiteta Sofija u Tokiju to njegova opsednutost „slavnom" prošlošću:

„Najznačajniji element njegove karijere je revizija prošlosti", smatra Zaler. Tu kao primer ističe udžbenika istorije u kojima je ratna istorija Japana ulepšana, a založio se i za ponovno uvođenje nastave morala u školama. 

Šinzo Abe je umro 8. jula 2022. u svojoj 67. godini od posledica atentata tokom političke kampanje. Iza sebe je ostavio udovicu Akije, s kojom je bio z braku od 1987. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.