Da li je svet nakon dogovora o spornom nuklearnom programu sa iranskim zvaničnicima postao bezbedniji? Na ovo pitanje bi se, kako stvari sada stoje, moglo potvrdno odgovoriti. Tačno je da još uvek nisu poznati svi detalji sporazuma iz Lozane. Do postizanja konačnog dogovora moraju se razjasniti brojni tehnički detalji. Ipak sporazum svetskih sila i Irana predstavlja osnovu za postizanje konačnog dogovora do kraja juna.

Glavni cilj je ostvaren. Iran mora da odustane od proizvodnje nuklearnog oružja. Sjedinjene Američke Države i njeni saveznici time mogu da zaustave Iran u nameri da proizvede nuklearnu bombu. I izgleda da je Zapadu pošlo za rukom da ugovori efikasan sistem kontrole iranskog nuklearnog programa. Ukoliko Teheran pruži jasne dokaze da poštuje dogovoreno, SAD i druge svetske sile će postepeno ukidati sankcije.

Kao pregovarački uspeh Irana moglo bi se protumačiti to što će dogovoreno biti povezano sa mehanizmom nove rezolucije Saveta bezbednosti. Ključno je što će od ukidanja sankcija profitirati građani ove zemlje. Mladi ljudi koji su zbog dogovora sa Zapadom sa radošću izašli na ulice Teherana ukazuju na optimizam i velika očekivanja novih generacija.

Obamin lični uspeh

Za američkog predsednika bi se moglo reći da je bio pokretačka snaga u poslednjim diplomatskim naporima da se postigne dogovor sa Iranom. Obama nije bio opterećen horor-scenarijem na koji je ukazivao izraelski premijer Benjamin Netanjahu, niti je podlegao pritiscima republikanaca kod kuće. Vojna intervencija za njega nikada nije bila opcija. Naprotiv, Barak Obama je uložio sve kako bi se diplomatski rešio 12-godišnji spor sa Iranom. Zajedničko saopštenje, koje nagoveštava postizanje sporazuma, važan je korak na tom putu. To nije samo pobeda diplomatije već i njegov lični uspeh. U diplomatskim naporima, Obama je imao i aktivnu podršku Nemačke, aktuelnog, ali i prethodnog ministra inostranih poslova, Štajnmajera i Vestervelea, koji su iskoristili tradicionalne dobre veze sa tamošnjim režimom.

Ali možda to nije jedini uspeh ostvaren u maratonskim pregovorima u Lozani. Jer rezultat ovih razgovora nagoveštava obnavljanje poverenja između Vašingtona i Teherana. A bez toga dogovor ne bi bio moguć. Verovatno je još uvek rano govoriti o tome. Ipak, sporazum nagoveštava opravdana očekivanja da će spor oko nuklearnog programa ove zemlje biti prevaziđen.

Iran je u regionu već duže vreme destabilizovan. I dalje vodi krvave bitke protiv Saudijske Arabije, boreći se za prevlast u Siriji, Iraku i Jemenu. Hezbolah i Hamas, koji još uvek raketnim sistemima gađaju ciljeve na izraelskoj teritoriji, do sada su mogli da računaju na podršku Teherana. Predsednik Obama i neumorni državni sekretar Keri svakako će pokušati da iskoriste dogovor sa Iranom kako bi preokrenuli prilike na Bliskom istoku. I šef nemačke diplomatije Frank-Valter Štajnmajer smatra da spremnost na kompromis, koju je Teheran u Švajcarskoj demonstrirao, ukazuju na promene u tom pravcu.

Novi izazovi

Doduše, to svetlo na kraju tunela moglo bi da se ispostavi kao fatamorgana. Jer Obama mora da izdejstvuje podršku onih koji ne sede za pregovaračkim stolom – pre svega republikanaca, koji i dalje pozivaju na uvođenje dodatnih sankcija Iranu. I ne samo to. Mnoge Obamine demokrate – baš kao i republikanci – veruju da u dogovoru sa Teheranom poslednju reč treba da ima Kongres, a ne predsednik. Podjednako teško za Obamu biće primirivanje Saudijske Arabije i drugih zemalja u Persijskom zalivu, koje bi se u slučaju dogovora sa Iranom mogle okrenuti protiv SAD. Uz sve to, tu je i beznadežan slučaj – izraelski premijer Netanjahu, koji ponovo upozorava na istorijske greške.

Ukoliko u junu zaista dođe do postizanja konačnog sporazuma, Barak Obama će konačno eliminisati najveću pretnju za bezbednost u svetu – i to diplomatskih sredstvima. Time ne samo da će ućutkati brojne kritičare, nego će u nasleđe ostaviti temelje uspešne američke spoljne politike.