Kinesko komunističko vođstvo potpuno je izvan sebe: sada se zapečaćuju vrata i čitavi stambeni blokovi se ograđuju kako stanovnici više ne bi mogli da ih napuštaju. Strategija „nula kovida“ pred očima sveta pretvorila se u fijasko, za koji ljudi gorko plaćaju oduzimanjem ionako vrlo ograničenih prava. A uz sve tu je i haotična opskrba hranom i lekovima.

Nijedna od tih mera neće zaustaviti pandemiju, jer to može učiniti samo efikasna vakcina, a u Sijevom carstvu je još nema. No nomenklatura i dalje kategorički odbija zapadne vakcine.

Zaključavanje ljudi u Šangaju je još jedno zastranjenje diktature koja je izgubila svaki osećaj za meru: odojčad se odvajaju od roditelja i, nagurana u krevece, prepuštaju sudbini. Fotografije koje dokumentuju ovu sramotu obišle ​​su svet.

Vlasti motkama ubijaju kućne ljubimce koje su ljudi slali van kako bi mogli da sami love hranu. Ljude, koji gladni više nisu mogli da izdrže u stanovima tukle su i zlostavljale bande nasilnika – koje je poslala vlast.

Kad je raspoloženje ljudi u Šangaju bilo na najnižoj tački, Komunistička partija je ozbiljno zahtevala od njih da noću otvaraju prozore i pevaju propagandne pesme o predsedniku Siju Đinpingu i partiji. Iako su ljudi otvorili prozore, nisu pevali već su glasno psovali i urlali.

I u Pekingu se građani sada pozivaju na masovna testiranja, što oni shvataju kao uvod u lokdaun sličan onom u Šangaju. No, zaraza se neće zaustaviti na ove dve metropole: u Kini čak i manji gradovi, čija imena gotovo niko ne zna u ostatku sveta, imaju više od deset miliona stanovnika.

U međuvremenu partijska propagandna mašina radi punom parom jer je bitno izbeći proteste u celoj državi. Mediji, koji su gotovo svi pod striktnom državnom kontrolom, puni su fotografija povrća i šire optimizam.

Ali stvarnost je drugačija: nakon što su ljudi nagomilali zalihe, police u supermarketima su prazne. Očekuju se i razorni učinci na kinesku ekonomiju i valutu. Kako je pretovar robe u šangajskoj luci već sedmicama vrlo ograničen, fatalna politika Pekinga verovatno će imati negativan uticaj na globalnu ekonomiju, čiji lanci snabdevanja često zavise od Kine.

Dnevno se u Šangaju beleži oko 20.000 novozaraženih. Svako ko se razboli mora u državni karantin. Preživeli izveštavaju o užasnim stvarima koje se tamo dešavaju. Ako se u stambenoj zgradi utvrdi samo jedna zaražena osoba, lokdaun se za sve stanare zgrade produžuje za 14 dana.

Ljudi objavljuju snimke na internetu i daju oduška besu. No, državna cenzura relativno brzo sve briše. Zato ljudi u ostatku Kine zapravo i ne znaju šta se događa u Šangaju.

Za Sija i njegov kružok sve je ovo fijasko: na jesen će se sastati 20. kongres Komunističke partije, koji bi trebalo da dopusti predsedniku neuobičajeni treći mandat generalnog sekretara stranke.

Kako do tada ne bi bila na udaru loših ekonomskih podataka i besnog stanovništva, Komunistička partija će vladati čeličnom pesnicom. Vrhuška neće dozvoliti da nezadovoljni građani Šanaja dovedu u pitanje njenu moć. Za stanovnike lučke metropole se kaže da imaju svoj identitet i razvijeno samopouzdanje, slično kao i ljudi u Hongkongu.

U vazduhu miriše revolt, ali njegov ishod bi bio vrlo neizvestan.

Aleksandar Gerlah živi u Njujorku, član je Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima (Carnegie Council for Ethics in International Affairs) i pridruženi član Instituta za religiju i međunarodne studije na univerzitetu Kembridž. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije. Predavao je na Harvardu, kao i na univerzitetima na Tajvanu i u Hongkongu. Povremeno piše autorske tekstove za DW.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.