Evergrin tema naprednjačke ere vratila se na velika vrata posle više od godinu dana tišine. Tu i tamo se pominjala rekonstrukcija Vlade, posebno nakon što se večiti ministar Rasim Ljajić našao na udaru konstruktivnog opozicionara Vojislava Šešelja te je nakon toga najavio da u sledećoj vladi neće sedeti.

No tema novih parlamentarnih izbora – i oni 2014. i 2016. bili su vanredni – ponovo je u fokusu nakon pisanja Blica da je Vučić dao nalog stranci da bude spremna te da bi odluku o izborima mogao da saopšti odmah posle nedeljnih izbora u četiri opštine. Blic prenosi da je Vučić navodno rekao kako „neće da trpi pritiske i ucene sa ulice“ dok „razapinju srpski narod“ na Kosovu i da mu neće „prevaranti i lopovi“ razarati „mukom sazidano“.

Tako je u narativ o tobožnjoj potrebi za izborima uključena i teška mašinerija koja je punila stupce režimske štampe tokom meseci kada se nije nagađalo o novim izborima. Budnost biračkog tela održavana je „šiptarskim“ pretnjama i raspirivanjem straha od povratka „žutih lopova“ koji bi da vrate zemlju u mračne dvehiljadite.

Žurba zbog Kosova?

Izvor lista Danas „upućen u politička dešavanja“ pak kaže da će Vučić pozvati na glasanje „zbog straha od pada rejtinga usled nestabilne situacije na Kosovu“. Tu su i nagađanja o tajmingu: raspisivanje izbora do kraja godine značilo bi zimsko glasanje, što u Srbiji nije praksa. A ako se čeka jesen, onda bi se termin sasvim približio redovnom 2020. godine te ne bi značio bitan dobitak na vremenu. Možda opet proleće?

Međutim, poslanik SNS Vladimir Đukanović demantuje da je uopšte bilo reči o novim izborima. „Koliko ja imam informacija, niko o tome nije razgovarao. Član sam Predsedništva stranke i niko mi ništa nije rekao“, kaže Đukanović za DW.

O tezi da se njegovom partijskom šefu žuri da još jednom dobije izbore pre nego što krene u nepopularni dogovor sa Prištinom što može da znači pad podrške, Đukanović kaže: „Neka padne podrška, neka nas smeni neko na izborima, nije sporno. Ali ne mislim da će se išta potpisivati s obzirom da od dogovora očigledno nema ništa.“

Glavni urednik Nedeljnika Veljko Lalić misli da trenutno ni Vučić ne zna hoće li na rane izbore, ali da uprkos totalnoj blokadi odnosa sa Prištinom deluje da kosovsko pitanje ide ka rešenju u sledećoj godini. „Zato mi izbori izgledaju realno, pošto ne verujem da će Vučić rizikovati da ide na izbore nakon potpisivanja bilo kakvog sporazuma“, navodi Lalić za DW.

„Pokrenuta je i procedura promene Ustava, zbog pravosudnih reformi, što nameće zaključak da se spremaju veliki izbori za ustavotvornu skupštinu i to na proleće sledeće godine, na kojima će Vučić tražiti ogromnu podršku unutra i spolja kako bi konačno rešio kosovski problem“, nastavlja Lalić. „Sa najavljenim povlačenjem sa čela stranke, on biračima nudi i ličnu žrtvu, koja je već deo naše mitologije. Može ili sam da ukine svoju funkciju i opredeli se za kancelarski sistem, ili proglasi sebe za nadstranačkog predsednika.“

Opozicija neće ovako da se igra

Ako je išta konkretno proizašlo iz nagađanja beogradskih medija o novim izborima, onda je to rešenost opozicionog Saveza za Srbiju (SzS) da eventualne brzinske izbore bojkotuje. Oni su Vučiću putem Tvitera poručili da džaba razmišlja o novim izborima dok ne „prihvati da izbori budu fer i pošteni“ (Dragan Đilas), da „nema više izbora pod ovakvim okolnostima“ (Vuk Jeremić) i „vidimo se u subotu na novom protestu protiv tvoje diktature, pa ćemo da pričamo o izborima“ (Boško Obradović).

Trenutni sastav parlamenta otprilike oslikava realni odnos snaga vlasti i opozicije u datim okolnostima koje su, malo je reći, naklonjene vladajućima. Aktuelno istraživanje Nove srpske političke misli meri koaliciju oko SNS na 48,4 odsto podrške, a oko Socijalista na 11,8. Ali odnos snaga unutar opozicije odavno više nije onaj koji postoji u parlamentu. Relativno sveži SzS se meri na 17,3 odsto, dok su drugi daleko ispod cenzusa premda se navodi da bi 11,6 odsto birača glasalo opoziciono, ali još ne znaju za koga.

Prema rečima Veljka Lalića, upravo jačanje i ujedinjavanje opozicije – jer Vučić je poslednjih godina bio najbolji u njenom usitnjavanju – može da bude još jedan okidač za vanredne izbore. „Savez za Srbiju već ima rejting koji ga stavlja između naprednjaka i socijalista. To Vučićevu mamutska koalicija čini ranjivom pošto postoji i alternativa njegovoj vlasti, a sa Dačićem uvek ima neizvesnu poziciju, ali i Moskvu u igri“, kaže glavni urednik Nedeljnika.

Lideri najjače opozicione grupacije signaliziraju bojkot eventualnih izbora u situaciji kada sa bojkotom nisu načisto. Opozicija nije u skupštinskim klupama, ali jeste u parlamentu, ići će na izbore u Lučanima, ali neće u druge tri opštine, malo je riba, a malo devojka. Jake reči o „diktaturi“ teško se uklapaju sa ostankom u Skupštini kako bi se, eto, barem negde čula opozicija.

Lalić kaže da je pouka devedesetih da bojkot ima šanse ako ga podrži cela opozicija. SzS bi, dodaje, u to morao da uključi „Tadića, DSS i mislim i Jankovića na kraju“ kako bi mogao verodostojno da preti bojkotom. „Saša Radulović ili LDP sigurno ne mogu ni da pređu cenzus osim na listi SNS.“ Ako je verovati citiranoj anketi, do cenzusa bi teško sam mogao i Srpski patriotski savez Aleksandra Šapića.

Pet miliona na jednoga

Krunski argument protivnika bojkota je da se pre toga mora odgovoriti na pitanje: šta dalje? Optimisti bi rekli da je začetak tog odgovora dat prošle subote kada je desetak hiljada ljudi šetalo Beogradom protestujući protiv političkog nasilja.

„Plašim se da ti koji urlaju na ulici beže od izbora kao đavo od krsta“, kaže na to naprednjak Đukanović. „Mislim da im je cilj da pokušaju da dođu na vlast putem međunarodnog pritiska i internacionalizacije nekakvog imaginarnog problema. Da dođu ulicom ili već kako. Samo zbog njih bih voleo da se raspišu izbori da nam pokažu svoju snagu.“

Reakcije medija bliskih vlastima na prošli protest pokazale su da je mašineriji stalo da čak i puku vest o demonstracijama zatrpa negde u drugi deo Dnevnika ili na margine novina, sve uz epitete o „tajkunu Đilasu“ koji masno plaća proteste, ali jedva skupi dve hiljade ljudi. Neki bi rekli da je to znak dekadencije vlasti, straha i preterivanja koji dolaze pred raspad.

Drugi u tome pak vide istu naprednjačku taktiku po kojoj je bolje iz predostrožnosti zatrpati sve što ne odgovara vlastima. I, drugo, šansu da Vučić u istoj rečenici kaže da neće popustiti ni ako na ulici bude pet miliona ljudi, ali da svako ima pravo da mirno šeta u jednoj demokratiji. Tako se donekle predupređuje ono što je Đukanović nazvao „internacionalizacijom“ problema. Uostalom, i prošlogodišnje „proteste protiv diktature“ je vlast pustila da se rasplinu i nestanu sami od sebe.

„Politički, mi se i dalje nalazimo u 2012. u kojoj se Vučić ponaša kao opozicionar sa svim državnim resursima i za sve krivi bivšu vlast, iako je već šest godina na vlasti“, kaže na to Lallić. On ipak smatra da je problem opozicije što je reaktivna – i subotnji protesti su reakcija na prebijanje Borka Stefanovića. „Treba biti fer i reći da opozicija šest godina trpi medijski pogrom, ali je takođe i neverovatno da im treba šest godina da formulišu osnovne zahteve oko medija ili kontrole izbora.“

Dolazeća subota (15. decembar) pokazaće da li mirne šetnje ulicama mogu da probiju medijsku blokadu i primoraju vlast na bilo koji ustupak. Do sada je Vučić pokazao da kod njega kaiš pritiska može samo da se steže, nikako popušta.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android