Šetam grobljem u Ćupriji. Lep je dan. Groblje je veće nego što sam mislio. Došao sam ovamo s namerom da makar na mentalnoj mapi složim krhotine porodične slike koja se u prošlom veku pod petom okupatorskih čizama raspala u paramparčad kao da je slikana na staklu.

Bunići bez groba

Negde na ovom groblju sahranjeni su deda i baba po majci. On se zvao Rodoljub Bunić. A ona Ana. Često se potpisivala kao Aneta. Sa duplim ‘t’.

Rođena je 1902. u Zagrebu, nadomak Uspinjače, u porodici kroatizovanog senjskog Italijana Aleksandra de Ileja i Gertrude Kostanjšek, koruške Slovenke. Odrastala je u blagostanju – devojčica iz Tomićeve imala je pristup dobrim školama umiruće habzburške epohe.

Veliki rat je okončan osnivanjem južnoslovenske kraljevine. U Zagreb, na studije veterine, stiže Rodoljub, sin Petra Bunića, imućnog šumara, rodom iz Žagubice. Petar je službovao u Donjem Milanovcu, gde mu se rodio Rodoljub, a potom u Loznici. Rat je udesio da Rodoljub gimnaziju završi u Šapcu.

Ne znam da li ga je veterini odvela ljubav prema životinjama ili je u potrebi mlade države za školovanim vojnim osobljem video svoju šansu – kao stipendista vojske. Veterinu u Zagrebu je završio drugom polovinom dvadesetih.

Odmah dobija posao pri kraljevskim ergelama.

Mora da je Anu upoznao na nekom događaju upriličenom za mlade oficire i neudate dame iz boljih kuća – recimo u Sokolskom domu.

Ćerka Mara rođena je u porodičnom stanu Bunića u Ilici, maja 1932, nekoliko stotina metara od mesta gde joj je rođena majka. Krštena je u zagrebačkoj pravoslavnoj crkvi na Cvjetnom trgu. Njen brat Dušan je rođen godinu dana kasnije.

Majka mi je pričala da se jedva seća svog predratnog života u kući Bunića – kao da je sve bio samo san. Iz Zagreba je Rodoljub Bunić prekomandovan u Maribor pa u – Ćupriju. Njegova ćerka Mara tu polazi u školu.

Svet iz limene kutije

Očeve i majčine fotografije Mara je čuvala u limenoj kutiji. Kada bi odlazila na posao, ja bih znao izvaditi kutiju i ređati crno-bele fotografije na kauču.

Čim sam dovoljno porastao da postavljam majci nemilosrdna pitanja, činio bih to sa fotografijama u rukama. Slike sa reckastim požutelim rubovima imale su za mene magičnu privlačnost. Bile su prozorče u svet koji više nije postojao. Svet detinjstva moje majke.

Među mnoštvom likova – kao lajtmotiv ponavljala su se lica Ane i Rodoljuba. Koštunjavi, nosati oficir, ponekad u beloj paradnoj uniformi, češće u tamnijoj, radnoj. Crni brkovi i pogled u kojem sam prepoznao neizlečivu tugu. Ili sam nju u te oči učitavao.

Rodoljub je bio lik iz svog vremena – na pamet mi padaju fotografije Branislava Nušića ili Aleksandra Karađorđevića. Njegova žena Ana, crnka sivoplavih očiju, samosvesnog držanja, belog tena. Majka se sećala, ili je mislila da se seća da se neko vreme – umivala kobiljim mlekom.

Tako bih oživljavao mrtvi svet majčinog doma. Epolete, skupocen nakit, lica nepoznatih ljudi koji sa ležernošću privilegovane klase gledaju u objektiv kao da je budućnost banjsko šetalište, a ne zver koja proždire države i narode.

Ujak i deda

Ujaka sam samo jednom video, baš u Ćupriji. I ta slika iz detinjstva ostaje važna za celinu sećanja. Mršavi brko sa debelim staklima naočara. Ličio je na dedu Rodoljuba. Dušan je imao i dedine slabosti – sklonost piću i poeziji. I on je bio veterinar.

Rodoljubov rukopis ljubavnih pesama pročitao sam kao gimnazijalac. Lepa ćirilica, doterana vežbom u šabačkoj gimnaziji. I njegov sin je pisao. Za života je ujak objavio četiri knjige pesama. Pronašao sam ih i pročitao tak kada njega više nije bilo.

„Zašto ne stane vreme / da vratim godine bačene niz litice / da prekinem roditeljsko prokletstvo…“, zapisao je ujak. A u drugoj pesmi: „Nisam kriv što sam vanserijski stvoren“.

Dušan Bunić je do kraja života ostao ranjeni dečak, kojem su oduzeli i majku i oca. „Marveni doktor“ koji piše stihove: „Pogledaj izmučena lica ljudi oko tebe / ti si deo njihove patnje“.

Kao penzionera mrcvarila ga je tranzicija, bivao je dužan za porez, struju, vodu. Pretili su mu oduzimanjem stana. Posle majčine smrti našao sam priznanicu – poslala mu je značajniju svotu, ušteđenu od svoje penzije, da plati dugove.

I ona je zapisivala stihove u neku vrstu dnevnika. I ona je ostala ranjena devojčica koja je pišući prekraćivala duge staračke dane u bosanskoj samoći.

Kao da mrtvi Bunići sada sa mnom razgovaraju stihovima lepše nego što su to stigli za života.

Čak je i moj otac na svojoj čuki iznad Lima zapisivao stihove. Izgleda da nisam imao izbora – treća sam generacija sklona pisanju.

Ove misli idu svojim tokom, zapliću se pa preskaču vekove, dok ponovo šetam grobljem. Upinjem se da pročitam imena na starijim kamenim nadgrobnicima u besmislenoj nadi da ću pročitati: Rodoljub i Ana Bunić, koje odnese rat u predele večne ljubavi.

I onda shvatim da je ovaj zapis jedini epitaf koji im je dat.

Magarčev rep

Majka se sećala glavnog trga u Ćupriji, osnovne škole. Jednom je na putu od škole do kuće zastala pored zanimljive životinje na tragu, povukla ju je za rep, U tom trenutku je naišao otac i bez oklevanja je ošamario. Bila je zapanjena. Otac ih inače nije tukao.

Ali, veterinar u uniformi se smrtno uplašio, jer je njegova ćerka vukla za rep – magarca. Pomislio sam – da se tada ćuprijski magarac ritnuo, ne bi bilo ni mene.

Pre nego što sam došao na groblje prošetao sam Ćuprijom. Sa istog onog trga gde je majka kao devojčica magarca vukla za rep vidi se robna kuća, lepa zgrada osnovne škole, park pored Ravanice koja se nedaleko uliva u Moravu.

Prešao sam Most kod Muzeja, na mestu gde je bila severoistočna kula utvrđenog rimskog kastruma Horeum Margi. Porodična istorija mi ne dozvoljava da se posvetim starorimskom sloju Ćuprije.

Ulica Jovana Kursule kod ušća zaokrene preko Ravanice i paralelno sa obalom Morave postaje Ulica Danila Dimitrijevića. Kako se zvala pre 84 godine? Tu, u dugačkoj kući sa pet odaja živela je porodica Bunić.

Naspram restorana na Moravi koji više ne radi, nadomak kasarne u raspadanju, ne mogu da znam koja je to kuća. Nema pisanih tragova. Sećanje živih potomaka je nepouzdano.

Ali mogu da zamislim Rodoljuba kako se oblači, izbrijan, štucovanih brkova, utegnut u uniformu. Puši se kafa na stolu. Pije se iz šoljica od kineskog porculana, čiji su poslednji primerci stradali u jednom bosanskom ratu, pola veka kasnije.

Ana ima oči koje ću prepoznati kod njene ćerke – moje majke. Od bake ću naslediti migrenu koja me mučila u detinjstvu. Od Rodoljuba sklonost kafani i melanholiji.

Od četvoro stanovnika ove ulice, troje je sahranjeno na groblju u Ćupriji: Rodoljub, Ana i njihov sin Dušan. Njegova sestra Mara – moja majka – sahranjena je u Tuzli.

Kako su to radili grobari?

Rodoljubu, koji se kao kraljev oficir vratio iz nemačkog ropstva da umre kod kuće i Ani koja je umrla godinu dana za njim, odmah posle rata, ne zna se grob.

Pre nego što je i sama otišla, majka je opisala smrt roditelja. Poratni prelazak iz petosobnog stana u sobicu sa šporetom na drva. Majčinu bolest, nedostatak lekova, rasprodaju skupocenih stvari, teško siromaštvo porodice koja je pre rata znala samo za blagostanje.

Dan kada su se njene suze mešale sa majčinim suzama – Ana više nije mogla da govori, a njena ćerka ju je ljubila. Dan kada je šapatom molila mrtvu majku da se probudi, dok brat neutešno rida. Kolone ćutljivih ljudi koji kroz Ćupriju idu ka mesnom groblju, a deca, Mara i Dušan, iza kola sa kovčegom držeći se za ruke, na čelu kolone, teše naizmenično jedno drugo, jer su im odrasli rekli da moraju da budu hrabri.

Majka je zapisala da je izvesni apotekar sa poljsko-hrvatsko-italijanskim prezimenom Usmiani najviše pomogao da Buniće sahrane kao ljude.

Internet mi kaže da je izvesni ćuprijski apotekar Josip Usmiani bio član pomoravskih rotarijanaca između dva svetska rata. Pomislim, ako su živi njegovi potomci, moram da im kažem hvala. 

Rodoljub i Ana su sahranjeni na ovom groblju, na čijem kraju auto-put huči kao reka. Ali odrasli Bunići – brat Dragoljub, docnije vojni pilot, sestra Dara, skojevka osuđena posle rata na zatvor jer je navodno tokom mučenja odala neke drugove, sestra Bojana koja je ušivanjem svilenih čarapa za ostatke beogradske gospode izdržavala majku i sebe, Rodoljubova majka Mileva, Petrova udovica, koja je jedva preživljavala okupaciju i oslobođenje na beogradskom Đermu – nisu mogli da se brinu ni o živim siročićima, deci koja su ostala iza Rodoljuba i Anete, a kamo li o njihovim grobovima.

Pitam se kako su to radili grobarski pomoćnici u Titovoj državi. Iščupaju krst, raskopaju grob. Naprave mesta za nekoga, čije će potomstvo i familija imati novca i vremena da se bave grobovima ljudi od kojih potiču.

Ali šta urade sa kostima? Gde su završile lobanje dede i babe? Nije li neki fizički radnik u ruci prljavoj od gliba hamletovski držao Rodoljubovu lobanju, iz čijih ga je praznih očnih duplji gledala zauvek minula punina jednog života?

Došao sam u Ćupriju, na groblje, znajući da za mene tu neće biti odgovora.

Sedim na klupici kod ulaza. Šetao sam skoro dva sata pokušavajući da pronađem ujakov grob. On je zaveštao da mu na nadgrobniku, pored njegovog imena, ispišu i imena roditelja. Nije mi dato da nađem ni taj nadgrobnik.

Nikada nisam bio bliži majčinoj porodici, ali smo se mimoišli.

Neka žena prođe sporim korakom, verovatno nekom svom pokojniku. Da li je njena uteha veća, jer zna gde su grobovi njenih? Ili su to tek dve vrste neutešnog?

Narodni heroj

Pred odlazak iz varoši stojim spram zgrade kasarne. Bolje rečeno – pred onim što je od nje ostalo. NATO je aprila 1999. sa 11 projektila gađao ispražnjenu kasarnu „Miodrag Novaković Džudža“.

Zgrada u koju je deda Rodoljub svakako ulazio, jer je podignuta između dva rata, ima oronulo lice sa mnogo polupanih očiju.

Na ovom mestu je još Miloš Obrenović 1837. sagradio prvu kasarnu. Kako se uvećavala Srbija, rasla je kasarna. Samo je u preimenovanim državama dobijala druge nazive.

Setim se da sam na groblju pronašao mesto na kojem je sahranjen narodni heroj po kojem su nazvali kasarnu. Jedan od retkih koji su preživeli rat i umrli u socijalističkoj državi za koju su se borili.

I krug se zatvara.

Kada je deda Rodoljub početkom četrdesetih šetao Ćuprijom u paradnoj uniformi, Ana ga, odevena po poslednjoj modi međuratne buržoazije drži ispod ruke, a pored njih, osmogodišnja devojčica i sedmogodišnji dečak – moja majka i ujak – sasvim je moguće da su mu se oči makar jednom srele sa očima grafičkog šegrta kojeg su svi zvali Džudža.

Ni Rodoljub ni Džudža nisu mogli da naslute istorijski krah i epski preokret: kasarna kraljeve vojske čiju uniformu i epolete nosi Rodoljub biće za koju godinu nazvana po skoro nevidljivom šegrtu.

A Rodoljub će poslednji put obući uniformu ustajući sa samrtne postelje u oficirskoj kući u Ćupriji krajem Drugog svetskog rata. Upale grozničave oči, ruke koje se tresu od groznice. Još samo da zakopča dugme na gornjem džepu. I da obuje čizme. Bude li na nogama – smrt ga možda neće stići.

Veterinar kraljevske ergele Dobričevo kao da čuje galop. Ironija ne može biti veća, jer se njegova bolest zove galopirajuća tuberkuloza. Vratili su ga u krevet. Sutradan je umro.

Kad smo već kod Dobričeva, velikog poljoprivrednog i stočarskog imanja, nekadašnjeg ponosa državnih ergela sa kojeg je konja kao poklon dobio i Hajle Selasije, ono je u porodičnoj hronici poprimilo posebnu dimenziju.

Tamo se Ana sa decom tokom Drugog svetskog rata povukla iz Ćuprije, da izbegne bombardovanje. Majka se sećala da su od aviona noću bežali i iz zgrada imanja u šumarke, provodeći noć pod krošnjama. Pola veka kasnije, u Tuzli, bežaće u podrum. A Dobričevo su avioni Severnoatlanskog pakta pre četvrt veka šest puta bombardovali.

Posle šetnje grobljem odustajem od namere da posetim Dobričevo. Tamo je sve još mrtvije nego ovde. I neću moći da uspostavim vezu sa porodičnom prošlošću. Ona u Ćupriji više nije kod kuće. Živa je samo još u ulomcima porodične priče, u sećanju potomaka Mare i Dušana.

I ovo je vredno da se zabeleži

Šetnja obalom Morave do mosta, lepo uređenim parkom, završava se na mestu gde celi bočni zid jedne zgrade krasi mural sa likom Dragoslava Mihailovića. To je najveći književni brend koji je imala Ćuprija.

Ovaj pisac je iskusio sve strahote i lepote dvadesetog veka i pretvorio ih u knjige koje nesumnjivo pripadaju srpskom književnom kanonu. Odmah mi na um pada roman Kad su cvetale tikve na koji se tadašnji socijalistički režim mrštio, naročito na kultni lik Ljube Šampiona.

Ili Čizmaši – roman koji će me lako povezati sa slavnim imenjakom, jer je to zapravo roman o vojnicima. Glavni lik, Žika Kurjak, sapatnik je mog dede, oficir iste poražene vojske. Drago mi je da je Ćuprija muralom jedne paraćinske umetnice pre četiri godine umela da prigrli svog velikog pisca.

Valja mi još napomenuti da sam u Ćupriji zaseo u kafanu „Ćaka“. To je nesumnjivo odlična adresa za sve koji vole autentičnu srpsku kuhinju.

Prošetao sam i Karađorđevom, koja u nekadašnjoj garnizonskoj perli među varošima čuva urbanu notu, obećanje srećnijeg grada.

Video sam i svadbene trubače pred opštinskom zgradom. Video sam i bezbrižne srednjoškolce koji misle da svet pripada samo njima, a da je svet o kojem pričam dosadan kao muzej. Za pola veka i oni će početi da se osvrću unazad, a tragova, u zemlji koja rado zaboravlja, biće sve manje.

U jednom sokaku ulični pas mi priđe, onjuši me i mahnu repom. Za njim i drugi. Moja okolina se čudi zašto mi sve vrste životinja prilaze. Možda je i to nasleđe Bunića.

Uoči odlaska iz varoši, dok pijem kafu u kafiću „Gavra“ sa velegradskim ambijentom, sa zida me motri Gavrilo Princip. Čovek koji je svojim hicima u Sarajevu pokrenuo već pripremljeni žrvanj Dvadesetog veka. U njemu su više puta samleveni životi porodice Bunić. A time, posledično, i moj život.