Septembru se zapravo radujem otkako znam za sebe. Pokušavam to da razumem. Pre svega, pod letnjom žegom, u avgustu, vreme se rastegne kao ton na gitari u najsporijem bluzu. Gradovi se isprazne. Trgovi u podne postaju nalik na slike Đorđa de Kirka. Obilje jarkog svetla i crnih senki. Ljudske građevine. Odsustvo ljudi. Septembar obećava kraj te metafizičke nepomičnosti.

U varošima na jugu naspram šarenih izloga na trotoarima leže trupci. Drva za zimu, domaćinski poslagana. Na vrućini – avgust se još ne da – to izgleda kao najava dalekog ledenog doba.

Maj jeseni

Možda je drugima bilo muka da posle raspusta pomisle na školu. Meni ne. Ponovljeno zbijanje u krdo zvano razred mene je ispunjavalo radošću. Nije bilo drugačije ni za studentskih dana u Sarajevu i Beogradu.

Rado sam susretao sve one ljude sa kojima sam udisao isti vazduh na predavanjima i u studentskim kafanama.

Sve to je, naravno, bilo okupano septembarskim suncem, koje je umelo da bude nemilosrdno, ali bi njegova avgustovska ubitačnost postepeno popuštala. Toplo, a ne vrelo.

Na nemačkom postoji izreka da je septembar – maj jeseni. Naravno, za jedne deveti mesec, za razliku od petog koji je veliko prolećno obećanje leta, označava kraj omiljenog godišnjeg doba, to je nagoveštaj zimske smrti. Za druge, upravo septembar obećava plodove svega što su čovek i priroda započeli u proleće i uzgajali kroz leto.

U pesmi „Jesenji dan" Rajner Marija Rilke je u prepoznatljivom tonalitetu zapisao:

Gospode: vreme je. Baš veliko beše leto.

Pokrij svojom senkom sunčane časovnike,

uteraj vetar u hodnike.

Deveti sedmak

Skloni smo da verujemo da je način na koji mi označavamo svet oko sebe i u sebi oduvek takav. Ali nije. Jezik je živa ljudska plazma, preliva se i meša sa drugim jezicima, menja osobine, naglasak se vremenom šeta po reči kao pijani mornar po palubi lađe.

Nazivi meseci naravno nisu izuzetak. Septembar je za mene jedini naziv za koje sam znao – dok nisam počeo da čitam knjige na zapadnoj verziji srpskohrvatskog. Ta kalendarska oznaka za period od 30 dana je skopčano sa čulnim doživljajem sveta. To ime bilo je prožeto prelivima boja. One iz dominantne avgustovske nijanse kakvu ima samo žumance seoskih jaja, prelazi u svetlije žuto. Kada neko izgovori septembar i danas vidim taj most od svetla, na jednom kraju skoro smeđežut poput polja zrele pšenice, a na drugom kao žele od prozračne vanile. Svetlosni most između leta i jeseni.

Kada sam stvari počeo da raščlanjujem intelektualno – na osnovu saznanja koja dremaju u knjigama – shvatio sam da imena meseci nisu tek semantičke posude za naše čulne doživljaje. Ta imena su imala značenja. I septembar zapravo imao priču o svom nastanku.

Ona ide ovako. Stari Rimljani su već bili gospodari celogMediterana i zaleđa. Njihova godina je počinjala sa mesecom martom – nazvanom po Marsu, bogu rata. Stoga je sedmi mesec – na latinskom septem – imenovan po svom rednom broju u godini. Od godine 153. pre Hrista, rimski konzuli nisu više stupali na dužnost u martu, već u januaru, pa je početak godine premešten sa prvog marta na prvi januar. Septembar više nije bio sedmi već deveti mesec. Ali je zadržao ime.

Tako je mesec koji u našoj predstavi neraskidivo vezan sa arapskim brojem devet, u svom najdubljem istorijskom sloju zapravo Sedmak.

Septembar na istoku

Da stvar bude još komplikovanija, u istočnoj polovini carevine – u Romejskom carstvu koje je naknadnom pameću nazvano Vizantija – preuzet je običaj iz tadašnje maloazijske provincije da godina počinje – u septembru. Razlog je jednostavan. Prvi rimski car Avgust rođen je 23. septembra. Po njemu je nazvan mesec avgust još osme godine Stare ere. Sreća te nisu dirali septembar.

Zapravo jesu, ali se nije održalo. Rimljani su preturili preko glave još nekoliko pokušaja da se septembar preimenuje. Najpre su Avgustovom posinku i nasledniku Tiberiju nudili da se po njemu nazove baš mesec posle avgusta. On je odbio uz primedbu – šta će se desiti sa trinaestim cezarom? Kaligula je bio manje obziran, pa je septembar nazvao po svom ocu – Germaniku, koji se proslavio kao vojskovođa u Germaniji. Posle Klaudijeve smrti mesec germanik je opet postao septembar.

Ali početak godine u septembru, a ne u januaru uhvatio je korena na istoku Carstva, tako je zvanično bilo više od hiljadu godina. Posle pada Vizantije, Rusija je sve do 1700. godine nastavljala da slavi novu godinu početkom septembra.

Možda nešto od tih zaboravljenih stoleća kao nevidljivi talog istorije obitava i u mojoj radosti koja se budi dolaskom septembra. Jer ni jedan od ostalih meseci u godini ne doživljavam kao novi početak, iako se zapravo radi o kraju leta.

U selima je jesen očiglednija, uprkos klimatskim promenama. Dašak vetra sa planine noću miluje obraz spavača. Priroda govori jasnijim jezikom. U gradovima vegetacija priklještena betonom daje nam manje uočljive znake.

Ipak, divlja jabuka na Julinom brdu, govori mi da se moj omiljeni mesec zašao i među zgrade. I opet osetim istu radost.  To je lepo izrazio Erih Kestner u svojoj pesmi „Septembar“: „I počinje to što je naizgled prošlo“.

Od rujena do grozdobera

Južnoslovenska plemena su u celu priču o devetom mesecu donela svoje nazive. Možda bi valjalo da se prisetimo sadašnjeg stanja. Uprkos uverenju da su samo Hrvati zadržali starije slovenske nazive za mesece – septembar je rujan – beloruski takođe čuva narodno ime. Na beloruskom je deveti mesec verasenj. Na ukrajinskom – veresenj. A to u prevodu znači vres ili vresnik, zimzeleni žbun od kojeg se mogu praviti metle. On na severu Evrope cveta u septembru. Pretpostavljam da poljska reč za septembar – vžešenj (wrzesień) – ima isti koren.

Ali kod Čeha je drugačije. Zaži (Září) ima mnogo konkretniju osnovu – vreme parenja. Etimolozi vele da je i hrvatski rujan ime dobio po glagolu „rjati“ koji označava oglašavanje jelena i ostalih životinja koje započinju svoju ljubavnu igru. Septembar se Slovenima ukazivao kao Amor koji sisarima svašta radi.

Slovaci su preuzeli međunarodni naziv septembar, ali se pamti i narodni izraz hruđenj (hrudeň) – koji označava grudi. Ne umem to baš da objasnim, ko hoće neka pusti mašti na volju. Nekada se i na jeziku lužičkih Srba septembar zvao požnjenc.

Naši preci su u jezičkom prtljagu doneli naziv koji je meni možda najdraži – grozdober. Ili možda nisu? Berba grožđa sigurno nije bila glavna slovenska delatnost tamo negde iza Zakarpatja. Kako god, Sloveni u mediteranskom zaleđu očito su umeli da imenuju period godine kada se grozd tovari u sepete i istovara u kace, kada devojke i žene zadignu suknje da bi stopalima gnječile plod.

Celo područje Zlatibora se nekada zvalo Rujno, po grmlju koje s jeseni bude crveno. Ono se zove ruj ili rujevina. Stoga ne treba da čudi to što je staroslovenski srpski naziv za ovaj mesec bio rujen. A možda i u ovoj reči spava rika jelena, jer se u rujenu – kao i u mnogim drugim stvarima – rođački ogleda hrvatski rujan.

Ne znam zašto, ali u pesmi gde se pominju ruse kose neke devojke, ja sam oduvek zamišljao crne grive. Rečnici nam međutim navode da su pridevi rus, crvenkast, riđ, rumen i rujan sinonimi. A sama reč rujan objašnjena je kao oznaka za žućkastocrveno, riđasto, rumenkasto. To ne važi za sve krajeve. U leskovačkoj kotlini ćete dobiti manje zreo plod ako na pijaci zatražite rujan paradajz.

U knjizi Nenada Jankovića „Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba" koju je Srpska akademija nauka i umetnosti objavila 1951. zabeležena su sledeća narodna imena za septembar: rujen i rujan, vresen i bresenj, grozdober, gruden, miholjski, miholjštak, malogospođinski, „oko male Gospe'", bugurojčin. Ovo poslednje je zapravo bogorodičin.

Pesnički septembar

Kurt Vajl, kompozitor muzike za Brehtovu „Operu za tri groša" stvorio je 1938. džez standard „September song". Nežna pesma je u stvari opomena da smo prolazni i da nema vremena za igrice kada je u pitanju ljubav. Prvi slavni izvođač je bio Frenk Sinatra.

Ipak, kada neko ukrsti septembar i muziku ja se odmah setim sjajnog jugoslovenskog benda September iz sedamdesetih. Džez rok koji je mene odveo džezu. Domovina o kojoj su oni pevali 1979. više ne postoji. Ali ostala je bezazlena ljubav pokrivena patinom melanholije, u majstorskom muzičkom vezu.

Interesantno je da je bend album Domovino moja snimio u Sjedinjenim Državama za vreme jednog gostovanja.

Jedan od najznačajnijih nemačkih pesnika današnjice Durs Grinbajn je još pre više od dve decenije objavio svoje „Septembarske elegije". Njihovo polazište je ono što se desilo u Njujorku jedanaestog dana meseca septembra 2001.

Nisu ni srpski pesnici besposličarili. Miroslav Mika Antić je svoju pesmu „Oči“ započeo stihovima: „U svakom septembru ima nečeg nalik na tihe rastanke“. Na kraju četvorodelne pesme pesnik kaže da i snove valja videti kako „rastu u jednu predivnu vasionu / koju smo izmislili sebi u visovima opalog  septembra".

Neponovljivi Stevan Raičković u pesmi „Septembar“ brusi jezički dijamant. Pesma ima svega šest stihova. Fudbaleri bi rekli – dribling na petoparcu:

Stanimo malo, pesmo.
Jesmo li živeli, jesmo?
Ti si najlepše sate
— Jablani kada se zlate,
U lakoj magli, peni —
Odnela tužno meni.