15. jula 1974. atinska vojna hunta, koja je preuzela vlast 1967, izvela je puč protiv legalne vlade kiparskog predsednika, nadbiskupa Makariosa III. Turska se plašila da Grčka želi proširiti svoju vlast nad Kiprom te je poslala trupe na ostrvo. Grčka vojska nije mogla da im se odupre. Od tada je deo Kipra okupiran turskom vojskom, a Nikozija je poslednji podeljeni glavni grad Evrope.

Vojni neuspeh na Kipru doveo je do pada hunte u Grčkoj. Antirežimski delovi mornarice smenili su vođu Dimitriosa Janidisa. Dana 23. jula 1974. pučisti su predali vlast civilnoj vladi. Dan kasnije, 24. jula, bivši premijer Konstantin Karamanlis vratio se iz francuskog egzila i ubrzo nakon toga predstavio svoj novi kabinet. Poznate osobe iz kulturnog života poput Mikisa Teodorakisa i Meline Merkuri takođe su se vratile iz egzila.

Naravno, već je pre toga bilo otpora protiv diktature. Vrhunac revolta bio je ustanak studenata na Politehničkom fakultetu u Atini, koji je vojna diktatura krvavo ugušila 17. novembra 1973. Hiljade Grka napustile su domovinu i otišle u egzil. Grčka redakcija Dojče Velea postala je glas otpora protiv hunte. Ipak, uzrok pada diktature bili su događaji na Kipru.

Prva otporna demokratija

Ovih dana Grčka se priseća kraja diktature i ponosno gleda na 50 godina demokratije. Već nedeljama političari, pravnici, istoričari, politikolozi, umetnici i novinari iznose svoja mišljenja o uspesima i neuspesima zemlje u proteklih pet decenija. Ali zanimljivo je da mnogi još i danas govore o „metapolitefsi", transformacionom razdoblju, kao da još nije sigurno da će demokratija opstati.

Međutim, treća grčka republika stabilna je i otporna, uprkos brojnim političkim i ekonomskim krizama. Vojska je izbačena iz politike, kralj, kojeg su pučisti svrgnuli s vlasti još 1967, nije se vratio. Ponovo je legalizovana komunistička partija, rane iz vremena građanskog rata 1944-1949. su zaceljene. Parlamentarizam već 50 godina funkcioniše manje-više dobro.

Promene vlada kao normalnost

Promene vlade postale su normalnost. To je prvi put bilo očigledno 1981. kada su socijalisti iz PASOK-a pobedili na izborima, a konzervativci iz Nea Dimokratia (ND) prihvatili svoj poraz. Čak i nakon što je 2010. zamalo došlo do državnog bankrota, demokratija je ostala stabilna. Po prvi put tada je zemlja bila vođena velikom koalicijom dotadašnjih suparnika - ND i PASOK.

A kad ta vlada nije uspela rešiti dužničku i ekonomsku krizu, 2015. na vlast je došla radikalna levica Siriza u koaliciji s desničarskim populistima. Nakon što je kriza, uz mnogo truda i žrtava, te uz pomoć EU-a, prevladana, Grci su se ponovo odlučili za konzervativce.

Jasno opredeljenje za Zapad

Moderna grčka republika odlučila se za pripadnost Zapadu: u NATO od 1952. a članica EU od 1981. te 2001. članica evrozone.

Čak i tokom finansijske krize 2009.-2019. uprkos pretnjama evropskih političara, Grčka je ostala u EU. I unutar zemlje, situacija se učvrstila.

Uveden je javni obrazovni i zdravstveni sistem, i već početkom 1980-ih veoma napredno porodično pravo: jednaka prava za muškarce i žene (barem u teoriji), čak i legalni abortusi. Nedavno je usvojen i zakon o uvođenju „homoseksualnih brakova". Grčka je tako postala prva pravoslavna zemlja koja je legalizovala istopolne brakove.

Grčke vlade su retko mogle (i htele) donositi zakone protiv volje Crkve. Moto vojne hunte, „Domovina, religija, porodica", još je uvek u glavama dela stanovništva. Tokom ekonomske krize, po prvi put nakon diktature, na političkoj sceni pojavila se militantna krajnja desnica. Neonacistička stranka „Zlatna zora" uspela je 2012. ući u parlament i bila je neprestano birana dok neki njeni članovi nisu 2020. osuđeni kao ubice, a stranka zabranjena kao kriminalna organizacija.

Pesimistički pogled na budućnost

No, uprkos svim postignućima, Grci nisu zadovoljni kvalitetom svoje demokratije. Prema istraživanju (za institut Eteron), 82,2 posto veruje da nema boljeg oblika vladavine od demokratije. Međutim, oko 70 posto je nezadovoljno funkcionisanjem demokratije u Grčkoj. Samo 34 posto veruje institucijama države, 31 posto vladi, a 29 posto pravosuđu.

Veliko nepoverenje postoji prema strankama, kojima veruje samo 13 posto stanovništva. A najlošije stoje mediji, sa podrškom od samo 6,5 posto. Mnogi smatraju da su odluke vlade pod uticajem interesa moćnih i bogatih te da stranke ne rade za javni interes. Ljuti su zbog korupcije i nedostatka odgovornosti stranaka i političara.

I pesimisti su kada je reč o budućnosti: više od polovine građana misli da sadašnja generacija živi lošije nego njihovi roditelji, a dve trećine veruju da će sledeća generacija živeti još lošije.