Aplikacije na pametnim telefonima koji žitelje Rio de Žaneira upozoravaju od pucnjava su u avgustu zabeležile 700 slučajeva – skoro dvostruko više nego istog meseca prošle godine.

Opskrbljeni ovim informacijama, žitelji Rija pokušavaju da izbegnu žarišta nasilja poput brzih saobraćajnica poput popularnih Crvene i Žute linije. Ko ima novca vozi se blindiranim kolima. Ostali stakla oblepljuju neprozirnim folijama.

U građanskoj četvrti Tihuka zabrinuti roditelji raspravljaju o tome treba li se možda odseliti. Barovi ovde se žale zbog manjka mušterija. U međuvremenu prestižne stambene četvrti poput Ipanime ili Leblona čuvaju privatne firme za obezbeđenje. Slabo osvetljeni parkovi poput onog koji razdvaja ove dve četvrti noću se zaobilaze u širokom luku.

No ono što je tek neugodno za stanovnike običnih četvrti Rija, stanovnike favela pogađa mnogo teže. Rizik da poginete nasred ulice statistički je tesno povezan s bojom kože i poštanskim brojem, tvrdi politikološkinja Ilona Sabo.

Jedan primer je četvrt Vila Kruzeiro. „Ja bih ovde izdala proglas prema kojem kuća sme da se napušta samo pri odlasku na posao ili u školu. Jer nikad nije sigurno“, kaže Klaudija Sakramento. Ona svakodnevno preko društvenih mreža i aplikacija sugrađanima šalje upozorenja gde je upravo pucnjava, gde je u toku policijska akcija, koje je ulice najbolje izbegavati.

Krajem 2010. policija je odavde proterala bande krijumčara drogom. No policija se već odavno povukla. Jedna prazna i rafalima probušena policijska kabina koja se nalazi tik ispod prozora Klaudijinog stana stoji kao nemi svedok kapitulacije. Klaudija kaže da će nastaviti sa slanjem upozorenja svojim građanima „dok god bude živa“.

Majkl Džekson sa puškom

Poslednjih sedmica je bilo posebno opasno. Škole i vrtići su ostali zatvoreni. Vojska, koja je u februaru od policije u Riju preuzela brigu za bezbednost, po celom gradu lovi bande. No vojska ima svoje metode. „Jednostavno su upadali u kuće, premetali bi ih naglavačke, hapsili nedužne stanovnike. Ljudi žele povratak na staro. S vojskom se ne osećaju sigurno“, kaže Klaudija.

Pripadnike narko-bandi poznaje odmalena, dok su još bili deca. „S njima nemamo problema. Oni nastaju kada se umeša država. Tada odjednom svuda pljušte meci. Moja prijateljica je gotovo ubijena u sopstvenoj kuhinji. Kada se čovek požali, optuže ga da podržava bande“, zaključuje ona

Ni u faveli Dona Marta nije mnogo bolje. Ovde se specijalna policija vojne policije doselila još 2008. I otada su pucnjave svakodnevne. Favela je postala globalno poznata kada je Majkl Džekson ovde 1996. snimio spot „They don´t care about us“. Prošle godine je neko ovde spomeniku Džeksonu obesio automatsku pušku oko vrata.

Pucnji iz Dona Marte se čuju i u bogataškom naselju Urka. Naselje je okruženo vojnim zgradama. Prošle godine su krijumčarske bande dospele, bežeći pred policijom iz favela, i do ove četvrti. Po prvi put u sto godina je zaustavljena žičara koja vodi do Glave šežera, ogromne stene u okeanu koja je bitna atrakcija grada.

Danima kasnije u jednom šumarku su otkrivena tela mladih dilera. Odgovorni za ove egzekucije nisu pozvani na red. „Ovo je favela, policija ovde sme da radi šta hoće“, kaže Andre Konstantino, predsednik udruženja stanara naselja Vavilonija. Kaže da su ova ubistva dospela u medije samo zato jer su se sukobi proširili do Urke i jer je žičara bila zatvorena.

Anonimna groblja

Normalna svakodnevica je nemoguća u favelama. „Rat protiv droga je odneo mnoge živote, ona čini ljude bolesnima. Čak je dokazano da i deca u školi nazaduju zbog ovakve situacije“, kaže sociološkinja Hulita Tanuri Lemgruber za DW.

Svaka četvrta javna škola u Riju leži u nekoj od problematičnih četvrti. „Policija svoje akcije pokreće upravo onda kada učenici odlaze u školu. To pokazuje da život ovdašnjih ljudi ne znači ništa. Koriste nas kao zaštitni zid“, kaže Konstantino.

Dodaje da bi se najradije odselio negde gde policija ovako nešto ne sme da radi. „Ovo je mesto za uništenje onih s tamnom bojom kože. Ko još želi da živi tamo gde su dva anonimna groblja s navrat-nanos ukopanim žrtvama!?“

Država nas je otpisala, zaključuje. „Majkl Džekson je imao pravo: They don't care about us.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android