Jutro usred leta pronosi mirise bolje nego vreli dan koji ih postepeno priguši svojim moćnim dahom. Miris espresa. Miris vagona. Miris Mediterana sačinjen od pletenice mirisa. Pinjoli. Borove iglice. Suva crvenica. Takvog jutra ulazimo u voz za Polinjano a Mare, poznatu varoš nadomak Barija. Radost susreta je dobrim delom u njegovom iščekivanju. Ali vožnja ne traje dugo i posle petnaestak minuta silazimo na još uvek pospanoj železničkoj stanici.

Sredozemlje ne ustaje rano. Sredozemlje ne voli da ga bude pre deset. Tako u prvih sat-dva imamo grad skoro samo za sebe. Koračamo kroz lavirint uskih, kaldrmisanih uličica i belih kuća.

Pronašli smo kafe koji je u to doba otvoren. Sedimo nad šoljicom iz koje lepo miriše. Unaokolo su uglavnom Italijani, koji, kao i mi, nikuda ne žure. Ovo je jug. Ta opuštenost prija.

Posle dobrog sata krenemo na zakazani susret sa Polinjanom. Sve dublje ulazimo u srce grada.

Nailazimo na pešačku zonu. Očito je to žila kucavica celog grada u kojoj su sve radnje već otvorene. Sa svih strana stižu i turisti. Ulica u kojoj se zadržavamo kod ovog ili onog izloga zove se, kao što dolikuje glavnoj mondenskoj pozornici varoši – Via Roma.

Popločana je kamenom i oivičena starim zgradama sa cvetnim balkonima Nižu se fokačerije i picerije. Ko voli, može da kupi ručno rađenu apulijsku keramiku, suvenire i unikatni nakit.

Skrećemo u istorijsko jezgro. Nađemo se pred kulom visokom preko 20 metara. To je zapravo zvonik. Uspevamo da ukrademo nekoliko mirnih trenutaka i da uđemo u glavnu crkvu posvećenu Uznesenju Presvete Bogorodice, koja se nalazi na trgu Vitorio Emanuele II, živom gradskom čvorištu.

Sazidana je u 13. veku  – u vreme kada su crkve podsećale na tvrđave. To se može najbolje videti u Lisabonu, pa i u Portu ili Đironi, ali svakako i u Kuršumliji gde zadužbina Stefana Nemanje  Manastir Svetog Nikole po ovoj osobini oduvek ima brojnu evropsku rodbinu.

U Polinjanu sakralna tvrđava čuva relikvije Svetog Vita, zaštitnika grada.

Ulice kao strofe

Kao da Polinjano sam po sebi nije poema na stenama, on na zidovima i vratima svojih kuća katkad ima zapisane stihove. Ispisivač je koristio trajnu crnu farbu i pisao onako kako skoro niko više ne ume u digitalnoj eri – pisanim slovima. Na jednom mestu sam ugledao reči na italijanskom ispod kojih je potpisan Džim Morison: „Život je kao ogledalo: osmehuje ti se ako ga gledaš sa osmehom".

Posle sam uz kafu proverio. Zapravo je prvi tako nešto rekao Vilijam Majkpis Takeri u „Vašaru taštine“. A još ranije to je na svojim predavanjima izgovarala Mildred Lizet Norman, američka pacifistkinja, duhovna učiteljica, vegetarijanska aktivistkinja i mističarka  koja je sebe nazivala Hodočasnica Mira.

Naravno, digitalni lavirint je pun takozvanih lutajućih citata koji se pogrešno pripišu ovome ili onome. Svejedno. Ovaj grafit mi ulepšava dan. Takvih zapisa je u Polinjanu dosta. Oni su postali deo gradskog identiteta.

Zaslužan za kićenje grada svetskim stihovima je Gvido Lupori poznatiji pod svojim umetničkim pseudonimom Gvido il Flaner. To bi se moglo prevesti kao Dokoni šetač.

Gvido je do 1984. u svom rodnom Bariju imao potpuno drukčiji život – radio je kao zastupnik građevinske firme. Onda se zaljubio. U Polinjano. Preselio se i odlučio da život posveti ovom gradu i poeziji. Postao je poznat po tome što je kistom i bojom ispisivao stihove i aforizme svuda po gradu – na uličnim stepenicama, starim drvenim stolicama, napuštenim vratima i zidovima. Neizmerno je voleo more. Meštani ga pamte kao čoveka koji se u kupao tokom cele godine, pa čak i usred zime. Jedna od njegovih najpoznatijih i najčešće fotografisanih rečenica na zidinama glasi: „Moj blizanac More je ovde učinio golemom moju slobodu“.

U dokonoj šetnji Polinjanom pre ili kasnije ćete nabasati na sokak koji završava ogradom. I kada zavirite preko nje, ugledaćete prizor koji će vas naterati da razumete strast uličnog pesnika – večni razgovor grada na stenama i Jadranskog mora zaista je jedinstven.

Nekoliko puta izbijamo na takve vidikovce, ovde ih zovu terase. Pitomi italijanski gradić na njima poprimi dramatičnu crtu. Gradnja na liticama, šupljine u stenama koje razgriza more, bleštavilo belih kuća iznad jadranskog plavetnila.

Gvido Lupori je preminuo u novembru 2024. godine u svojoj 78. godini. Iza sebe je ostavio voljeni grad lepši nego što ga je zatekao. Ne može se reći za baš svakog čoveka, da je svojim postojanjem ulepšao ovaj svet. Gvido je ostvario svoj cilj da književnost iz knjiga i biblioteka preseli na ulice i pokloni je običnim ljudima i prolaznicima.

Ćuprija stara 19 vekova

Iz centra koračamo preko rimskog mosta. Sagrađen početkom 2. veka nove ere, za vreme vladavine rimskog cara Trajana. To je onaj car iz poslovice sa kozjim ušima, ili sa đerdapske Trajanove table. Carski most preko Dunava između Gornje Mezije i Dakije odavno ne postoji, ali je ovaj po kojem zadivljeni koračamo u odličnom stanju. Doduše, njegova gradnja nije prikazana na Trajanovom stubu u Rimu. Ali dugovečnost je na njegovoj strani.

Rimljani su izgradili Trajanov put kao deo Apijskog puta kako bi povezali grad Benevento sa lukom Brindizi na samom jugu Italije. Most u Polinjanu je bio jedna od ključnih tačaka tog puta jer je premostio strmu i opasnu uvalu. Iako je star skoro dva milenijuma preko njega se i danas odvija saobraćaj. Sa mosta se pruža pogled na uvalu između dve krečnjačke gromade. To mesto je poznato širom sveta.

Zove se Lama Monakile.  Lama je apulijski naziv za jarugu u krečnjačkom terenu, kojom su se slivale površinske vode ka moru. Bujica koja je probijala svoj put ovuda odavno je presušila. Zvanični dokument Opštine Polinjano a Mare navodi da je drugi deo naziva povezan s nekadašnjim prisustvom sredozemne foke monahinje. Dobro, postoji i lokalna legenda o pustinjaku, monahu koji je živeo u krečnjačkim pećinama. Ko će ga znati. Volim da verujem da zadivljeni posmatramo Uvalu foka monahinja. Mada više nema ni vode koja je napravila usek ni foka na okolnim stenama. Ali ima ljudi koji ispod mosta hrle ka obali, jer je ovo jedna od čuvenih italijanskih plaža.

U antičko doba i u srednjem veku uvala je služila kao zaklonjena luka. Brodovi koji su plovili Jadranom dolazili su baš ovde. Sa istoka su donosili začine i tkanine, a iz Apulije su odavde izvozili maslinovo ulje i žito.  Roba se sa obale prenosila gore do rimskog mosta na Trajanovom putu.

Danas je ova plaža poznata po takmičenju u skokovima u vodu sa visokih stena. Najbolji skakači na svetu dolaze ovde i skaču u more sa platformi koje su postavljene na privatnim terasama kuća, na visini od 21 i 27 metara. Hiljade ljudi tada ispune plažu i rimski most kako bi gledali skokove. Svako ko je bio u Mostaru mora da pomisli na skokove sa Starog mosta.

Ni mi nismo odoleli zovu plaže. Spustili smo se strmom uličicom ispod mosta. Plaža je zapravo mala i šljunkovita. More je tirkizno. Zbog okolnih stena sunce ovde rano zalazi, pa popodne hlad osvaja plažu. Ulaz je besplatan. Izgleda da u Polinjano još nije do kraja stigao surovi merkantilistički duh.

Leteti plavetnilom

Pređemo most i šetamo Ulicom Svetog Vita. Sa desne strane nam se otvara vidikovac iznad mora, prostor na kojem pogled privlači ljudska figura raširenih ruku. To je spomenik čoveku koji je 1958. otpevao planetarni hit – Volare. Ne verujem da ima puno ljudi koji nisu katkad zapevušili ovaj refren:  Leteti... o-o!... Pevati... o-o, o-o, o-o!

Bronzani spomenik visok tri metra, rad argentinskog vajara Hermana Mejera ovde je od 2009. Domeniko Modunjo je bio jedan od najvećih italijanskih pevača, glumaca i tekstopisaca, a rodio se u ovoj varoši januara 1928. u siromašnoj porodici. Kao dete je pravio nestašluke na uličicama starog grada kojima smo se danas i mi do iznemoglosti vrzmali.  Kada mu je otac dobio posao u obližnjem mestu porodica se preselila. Domeniko je često krišom bežao biciklom nazad u rodni grad.

Sa 19 godina otišao je na sever Italije, radio teške poslove, a potom upisao glumačku školu u Rimu. Svirao je gitaru, pisao pesme i glumio u filmovima.

Njegov život se potpuno menja 1958. godine pobedom na festivalu Sanremo sa pesmom „Nel blu dipinto di blu" - Volare.

Pesma je postala globalni fenomen, osvojila je Ameriku i donela mu čak dve prestižne nagrade Gremi. Četiri puta je pobedio na Sanremu, a pred kraj života se uspešno bavio i politikom kao poslanik u parlamentu. Preminuo je avgusta 1994.

Na početku karijere Modunjo je u javnosti često tvrdio da je sa Sicilije, a ne iz Apulije. U to vreme, Sicilija je u svetu muzike i filma bila mnogo popularnija od siromašne i nepoznate Apulije. Ljudi iz Polinjana su mu to godinama zamerali.

Avgusta 1993, godinu dana pre smrti, Modunjo je izabrao baš Polinjano a Mare za mesto svog poslednjeg velikog koncerta. Događaj pod nazivom „Modunjo se vraća kući" okupio je na desetine hiljada ljudi. Grad mu je oprostio staru laž, a bolesni pevač je na ovaj način testamentarno izjavio ljubav svom rodnom mestu

Vraćamo se preko mosta u stari grad. Na samom mostu jedan mladić potresno lepo peva Modunjovu pesmu. Setim se šta je majka govorila pred televizorom pre pola veka gledajući italijanske pevače na festivalu u Sanremu: „Neki narodi su stvoreni za pesmu".

U starogradskom jezgru držimo se hlada. Ono sveže jutro postalo je razjareni letnji dan. Ulazimo u rashlađen kafić koji u zadnjoj prostoriji ima pogled na more.

Tamo uz drugu današnju kafu sređujemo utiske. Setim se da sam negde naišao na podatak kako se  tekstopisac Franko Miljači u leto 1957. u Rimu dogovorio sa Modunjom da se nađu. Njih dvojica su već neko vreme prijateljevali. Ali Modunjo se nije pojavio. Miljači je sam popio vino i otišao da odmori. Kada je otvorio oči u svom stančiću video je na zidu dve reprodukcije slika Marka Šagala, na koje do tada nije obraćao pažnju. Crveni petao u noći – petao leti kroz tamnoplavo nebo. I Slikar i njegov model, gde je sam umetnik naslikan sa licem obojenim u plavo. Gledajući te slike, još bunovan,  Miljači odmah zapisuje prve stihove: Farbao sam ruke i lice u plavo... i iznenada počeo da letim beskrajnim nebom. Modunjo je u refrenu dodao uzvik – volare, kantare. Leteti, pevati. 

Po glavi mi se ostatak dana vrti ta zarazna melodija. „Dok je svet polako nestajao daleko tamo dole, jedna slatka muzika svirala je samo za mene".

U Polinjanu smo dakako i ručali, pojeli sladoled, kako je red. I što smo više boravili tu, to nam se manje rastajalo od ovog mesta.

Vešti turistički radnici su proširili glasinu da je Mark Tven o Polinjanu rekao: „ Ovo mesto je stvoreno pre raja“. Još jedan pogled kroz luk Trajanovog mosta kao da to potvrđuje.

 I zaista je Mark Tven rekao nešto slično, ali – o ostrvu Mauricijus. U vremenu postistine to izgleda i nije neki greh kada lokalpatrioti plasiraju marketinške neistine.

Ali nešto drugo je provereno. Luka Bjankini je radnju svog romana Samo tebe volim, objavljenog 2013,  smestio u Polinjano. U romanu se na jednom mestu kaže: „Ko je rođen na steni, taj zna: more uvek ima odgovor i nežnost za tebe.“

Da je Gvido živ, uzeo bi četkicu i potražio slobodan zid okrenut Jadranu, pa bi zapisao ovo.

Dugim pogledom se opraštam od Polinjana. Skoro da sam u iskušenju da kažem ono što je značajni italijanski pesnik 19. veka Đakomo Leopardi zapisao u svojoj pesmi Beskonačnost:  E il naufragar m'è dolce in questo mare.

I slatko mi je potonuti u ovom moru.