Ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer je zajednički kandidat njegovih Socijaldemokrata, i hrišćanskih sestrinskih partija CDU i CSU. Tako je Hrišćansko-demokratska unija Angele Merkel posle dugog natezanja podržala ovog socijaldemokratskog političara koji je već godinama jedan od najvažnijih nemačkih funkcionera. Štajnmajer je šef diplomatije u velikoj koaliciji i lice nemačke diplomatije. Pri tom je ta funkcija samo jedna u nizu onih na kojima se nalazio tokom poslednjih 20 godina. Bio je ministar u kancelarskom uredu, šef poslaničkog kluba, ministar spoljnih poslova i kandidat za kancelara.

Najomiljeniji nemački političar

Štajnmajer ima sve što je potrebno za predsedničku funkciju. Uživa veliki ugled, ima diplomatsko iskustvo, cene ga u inostranstvu, rešavao je mnoge krize. Ankete pokazuju i da su mu građani naklonjeni. On je već godinama jedan od najomiljenijih nemačkih političara. U poslednjoj anketi javnog servisa ARD, 72 odsto ispitanih građana je bilo zadovoljno njegovim radom. Ta omiljenost je svakako jedan od važnih razloga zbog kojih je posle višenedeljnog natezanja na kraju izbor pao na njega. Drugi je što su se konzervativci uplašili da SPD ne progura svog ili nekog drugog kandidata u dogovoru sa Zelenima i Levicom.

Mnogi posmatrači već dugo govore da je Štajnmajer, sin jednog stolara iz Severne Rajne Vestfalije, zainteresovan za predsedničku fotelju. Naposletku, on se na svojim mnogim putovanjima – preleće oko 400.000 kilometara godišnje – predsednički i ponašao. I uvek se zalagao za dogovor. Posebno kada je reč o sukobu u Ukrajini istakao neumornim diplomatskim posredovanjem između Kijeva i Moskve. Štajnmajer je tada pomogao da se sukob ublaži, a u tome je imao bitnu ulogu njegov probrani rečnik. Utoliko je čudnije što je posle izbora Donalda Trampa za predsednika SAD rekao da je on „propovednik mržnje" – to ne ide uz diplomatu kome kritičari zameraju da je birokratski uzdržan.

Uspon za vreme Šredera

Karijeru je počeo uz kancelara Gerharda Šredera (SPD) čiju je kancelariju vodio još dok je ovaj bio premijer savezne pokrajine Donje Saksonije. Nakon što je SPD 1998. ovlašćena da formira vladu, Štajnmajer je postao državni sekretar i kasnije ministar u kancelarskom uredu. Tako je dospeo u politički centar zbivanja. 2005. je postao ministar spoljnih poslova velike koalicije sa kancelarkom Angelom Merkel. Štajnmajer je bio vicekancelar, a na izborima 2009. i kandidat SPD za kancelara. SPD je izgubila na tim izborima, što su mnogi tada objašnjavali Štajnmajerovom otuđenošću od građana.

Štajnmajer se, u vreme novog izdanja velike koalicije, vratio na političku scenu kao ministar spoljnih poslova. Pored Hans-Ditriha Genšera (FDP) on je tako postao jedna od najvažnijih figura nemačke spoljne politike proteklih decenija.

Rođen je 5. januara 1956, u Detmoldu u Severnoj Rajni Vestfaliji a supruga mu je sutkinja Upravnog suda Elke Bidenbender. Oni imaju odraslu kćerku koja studira. Štajnmajer je kao čovek dospeo u fokus javnosti 2010. kada je napravio pauzu u političkim aktivnostima kao donator bubrega svojoj teško oboleloj supruzi. To mu je donelo veliko poštovanje i priznanje u narodu.

Pohvale čak i od CSU

Čak i Hrišćansko-socijalna unija (CSU) za njega nalazi pohvalne reči. Zamenica bavarskog premijera, Ilze Ajgner, nazvala je Štajnmajera „dobrim kandidatom". Predvodnik CSU u Evropskom parlamentu Manfred Veber rekao je da od Štajnmajera očekuje kontinuitet. „Nemačkoj je upravno u sadašnjoj situaciji potrebno jako vođstvo.“ Poruka ovih dana je da Štajnmajer treba da deluje kao faktor stabilnosti nasuprot snagama nestabilnosti i nereda. To je poruka koju je poslala i kancelarka lično. Angela Merkel je odluku o kandidovanju Štajnmajera za predsednika nazvala „odlukom razuma“. Verovatno je da će većina Nemaca podržati njegovu kandidaturu, a nema sumnje da će biti izglasan u Generalnoj skupštini.