Ministarstva prosvete i zdravlja, Filozofski fakultet, Unicef, Društvo psihologa Srbije, škola „Vladislav Ribnikar“ i drugi pripremili su zajednički plan psihološke pomoći u krizi nakon dva krvava pohoda od prošle sedmice. Plan podrazumeva direktnu pomoć na licu mesta, kao i telefonske linije.

Za DW govori Tamara Džamonja-Ignjatović, profesorka odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta, koja učestvuje u tom poduhvatu.

DW: Šta prvo kažete ljudima koji zatraže pomoć?

Tamara Džamonja-Ignjatović: Zavisi ko se javi, ponuđena je psihološka pomoć na raznim mestima, zavisno od stepena pogođenosti. S jedne strane podrška na samom mestu, deci, roditeljima i nastavnicima u pogođenim školama.

Neophodna je pomoć i u školi u Smederevu, gde su stradala deca i ranjeni njihovi vršnjaci, a neki su još u teškom stanju. Nekako je fokus na „Ribnikaru“, a ovaj drugi događaj je došao kao dodatna tragedija koja nas je porazila, ali pomoć tim žrtvama ne sme da ostane u zapećku.

-pročitajte još: Zakazali su i društvo i sistem

Šta pitaju deca?

Sama deca se za sada manje javljaju, oni su u školama i ljudi im pomažu na licu mesta. Važnije je kako da odgovorimo roditeljima i nastavnicima, kako da reaguju na potrebe dece. Osnovno je da budemo spremni da damo odgovore dečija na pitanja, da podržimo ispoljavanje njihovih osećanja, kakva god da su.

To ide od straha, preko zabrinutosti, tuge zbog gubitaka drugova, do ljutnje. Moramo to saslušati i podržati decu, a ne da to potiskuju niti da im kažemo „ma nemoj da brineš, biće sve u redu“. Neki roditelji logično imaju potrebu da to pokriju, da kažu „nemoj o tome da misliš“. Moramo da mislimo i pričamo, da bismo mogli to da ostavimo iza sebe i nastavimo život.

Velika je i kolektivna trauma. Na ulici vidim ljude koji uzdišu, sve je tiho. Kako se jedno društvo vadi iz toga? Ovih dana čujemo razna jednostavna objašnjenja ljudi na televizijama, uključujući političare.

Nedopustivo je da se situacija koristi za stranačka nadmudrivanja. Vlast definitivno nije pokazala zrelost da se nosi s ovim, ono što predlaže nije ni promišljeno ni razumno. Ali, ovo nije trenutak da se ide u partijske obračune, jer tako potrebe i osećanja svih pogođenih bivaju obezvređene i stavljene u drugi plan.

Da li tu mislite i na zakazani protest u ponedeljak?

Sam protest bi trebalo da bude protest protiv nasilja u društvu. Kako je on intoniran ili kako se predstavlja od strane onih koji su protiv protesta, to je druga priča. Tu svako učitava nešto.

Svakako je jako pogrešno usmeriti se na politička prepucavanja umesto na podršku žrtvama. To obezvređuje njihov bol. Tu treba da budemo solidarni, da ostanemo na dobrim predlozima koji će pomoći da se što pre ukažu i neposredna pomoć i osmišljena prevencija, da nam se ovakve stvari ne ponove.

Kažete da „nisu razumne“ mere koje donosi vlast. Gospodin Vučić je već u nekoliko nastupa hteo da ostavi utisak kako on najbolje zna i najavio je u suštini represivne mere. Šta mislite da je tu nepromišljeno?

Od prvog nastupa u kojem je pokušao da kvalifikuje dečaka koji je pucao u „Ribnikaru“, čitao medicinske nalaze, predsednik je jako iskoračio iz svoje uloge i kompetencija. Represivne mere ne mogu ništa da spreče, one samo unose uznemirenost.

Sad nam ne treba 1.200 novih policajaca, nego 1.200 psihologa koji će biti u školama i savetovalištima za mentalno zdravlje, na zadatku koji pomaže deci, neposredno i uopšte. Da se drukčije radi u školama, da se kreira drukčija klima, više obrati pažnja na potrebe dece.

Vaše kolege kažu da u ovakvim situacijama građani posebno obraćaju pažnju šta kaže vlast, žele reči utehe, ohrabrenja, neke mere. Mislite da srpskom društvu sada odgovaraju poruke čvrste ruke?

Naravno da je u krizi važno snažno rukovođenje krizom, potrebno je poverenje u onoga ko nešto vodi da će se uspešno boriti. Ali onda je sva odgovornost na tome ko ima moć, da to radi promišljeno i pametno.

Ali, problem je što vlast daje nekompetentne izjave koje nisu u skladu sa principima pružanja pomoći. Samo unose revolt, ogorčenost i nemir među ljude.

Čuli smo mnoge pokušaje objašnjenja onoga što nam se desilo, od toga da su krive „zapadne vrednosti“ ili mural Ratku Mladiću. Da li je moguće davati opšta objašnjenja za dva ipak pojedinačna slučaja?

Ni ta dva slučaja se ne mogu izjednačiti, iako su, nažalost, po posledicama vrlo slični. Ne treba ići u generalizacije, pogotovo oko uzroka, jer su to uvek pojednostavljena objašnjenja koja nas vode na stranputice i u pojednostavljena reagovanja: oduzećemo oružje – kraj priče, više policije – kraj priče.

Zapravo svaki slučaj ima složen splet faktora. Jedan je dostupnost oružja, drugi sadržaji u medijima i video-igrama, treći porodično okruženje, četvrti škola i vršnjačko nasilje, isključivanje dece i nepružanje pomoći... Kombinacija svega doprinosi da jedno dete počini ovakav zločin. Ali, ne možemo reći koliko je čega tu.

O tom detetu nemamo potrebne podatke, a i da imamo, ne bismo smeli da o njima pričamo kao što sada čine mediji. Prenose pojednostavljenu sliku o „psihopati“, „monstrumu“, „razmaženom detetu“.

A o tom detetu i ne treba javno govoriti, jer to podstiče polarizaciju između satanizacije i glorifikacije od strane nekih mladih koji mu daju čak i podršku. To je nedopustivo i vrlo opasno, jer povećava rizik da se nedelo ponovi. Sada u žiži treba da budu žrtve i ublažavanje posledica.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.