Jasno je zašto desničarska Aleternativa za Nemačku (AfD) rado koristi termin „domovina“. AfD domovinu pre svega shvata kao bedem protiv stranog: „Nemačka najpre – zato što i ubuduće ovu zemlju želimo da zovemo domovinom!“ I zaklinjanje na domovinu kožnih pantalona i mutnog piva od strane bavarske CSU (Hrišćansko-socijalna unija) nije ništa novo. Ali sada odjednom svi političari u Nemačkoj govore o domovini i to isključivo pozitivno.

Domovina je imala važno mesto i u govoru predsednika Franka-Valtera Štajnmajera na Dan ujedinjena Nemačke. Mnogi ljudi više ne razumeju današnji svet i čeznu za domovinom, kazao je Štajnmajer. Predsednik Nemačke je i definisao domovinu: „Razumeti i biti shvaćen, to je domovina.“ Ili filozofski: „Domovina je mesto na kojem Mi dobija smisao.“

Rasprava o domovini među Zelenima

Više domovine, to je izgleda pouka koju su CDU i CSU izvukli nakon slabog rezultata na izborima za Bundestag. Demohrišćanin iz Tiringije, Mike Moring, predlaže da se na saveznom nivou formira „ministarstvo za domovinu“, koje bi se prvenstveno pozabavilo problemima na lokalnom nivou. „To bi bio dobar odgovor na zabrinutost građana na istoku i zapadu zemlje, koji se osećaju otpisanima“, izjavio je Moring za list Berliner cajtung. Bavarska i Severna Rajna Vestfalija već imaju takva ministarstva na pokrajinskom nivou.

Razvoj ruralnih oblasti je samo tehnička strana. Mnogo emotivnije o domovini je govorila političarka Zelenih Katrin Gering-Ekart. „Mi volimo ovu zemlju. To je naša domovina. Za tu domovinu i tu zemlju ćemo se boriti“, poručila je na stranačkom zasedanju u Berlinu. Zeleni i ljubav prema domovini? Neuobičajeno. Nedugo zatim usledile su kritike iz sopstvenih redova. Partijska koleginica Laura Dornhajm na Tviteru je napisala: „Osećam obavezu da se distanciram od termina domovina, a posebno od ljubavi prema bilo kojoj zemlji.“

Ali reč „domovina“ više ni među zelenima nije tabu. Bivši šef stranke Rajnhard Bitikofer ukazao je na uspeh austrijskog stranačkog prijatelja Aleksandera van der Belena na predsedničkim izborima. On je u kampanji uspešno upotrebljavao termin „domovina“. A ministar privrede Šlezvig Holštajna, Robert Habek, kojem mnogi prognoziraju veliku budućnost na saveznom nivou, kaže: „Politika mora da formuliše i ideju domovine, ideju identiteta.“

Globalno selo kao „lažna slika“

Ali da li je domovina uopšte politička kategorija? Pre nekoliko godina u anketi koju je sproveo institut za ispitivanje javnog mnjenja Emnid, većina Nemaca je termin Heimat (koji uglavnom odgovara reči „domovina“, mada može biti i „zavičaj“) dovela u vezu pre svega sa porodicom, osećajem bliskosti i sigurnosti. „Domovinu“ i „nemačka“ se na listi našla daleko iza. Kulturolog Herman Bauzinger je domovinu definisao kao „blizak svet koji je razumljiv i pregledan“. Sociolog Hajnc Bude to vidi ovako: „Čovek želi da se veže za nešto, da ima jednu polaznu tačku koja se ne dovodi konstantno u pitanje.“

Ako postoji čežnja za domovinom, izgleda da je ona ugrožena. „Danas govoriti o domovini pre svega znači govoriti o njenom gubitku“, ocenjuje pisac Kristijan Šile u knjizi „Domovina. Fantomska bol“. Savezni ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer nedavno je razmišljajući o „orijentacionoj kulturi“ (Leitkultur) kritikovao: „Više ne znamo tačno ko smo i šta bi trebalo da budemo.“

Edoardo Kostadura je profesor romanistike na univerzitetu u Jeni. U septembru je organizovao međunarodnu konferenciju na temu „Domovina – problem globalizovanog sveta?“ Objašnjavajući za DW fenomen čežnje za domovinom, istakao je: „Ljudi imaju osećaj da se svet pretvorio u jedno selo, ali i da oni u tome selu više ne mogu da žive.“ Ideja globalnog sela zato je za mnoge lažna slika.

Pri tom se već sama reč Heimat čini veoma nemačkom. Ona ima više emotivnog naboja i znatno je složenija od recimo engleskog homeland ili francuske reči patrie. Romanista Kostadura kaže: „Kada jedan Francuz kaže 'patrie' ili 'pays', time više misli na zemlju, nego na domovinu.“

Domovina može da se oblikuje

Nemački predsednik Štajnmajer u svom govoru je upozorio: „Čežnju za domovinom ne smemo da prepustimo onima koji domovinu konstruišu kao mi protiv njih, kao budalaštinu o krvi i tlu.“ Krv i tlo bila je parola nacista. Za njih je domovina u svakom slučaju bila samo za Nemce koji su bili arijevci. I Katrin Gering-Ekart svoju ljubav prema domovini hoće da distancira od desničara: „Protiv desničarske propagande o zaštiti domovine“, ona je za otvoreno shvatanje domovine, istakla je za list Tagescajtung. Ali ako je domovina prijatan osećaj bliskosti, zar onda ne isključuje automatski one koji su drugačiji?

Režiser Edgar Rajc je autor naveliko hvaljene filmske trilogije „Domovina“. Domovina je za Rajca „dubok ljudski nagon, potreba pripadnosti drugima“. On međutim kaže i da je zato „određena doza iritacije prema svemu što je strano u početku potpuno normalna i prirodna“. U početku, dakle. Zatim dodaje: tolerancija mora da se nauči.

Edoardo Kostadura smatra da je domovina u prošlosti uvek iznova izopštavala, te se pojam i danas upotrebljava za ograđivanje, ali to ni u kojem slučaju nije neizbežno. „Ukoliko se domovina odvoji od porekla, ukorenjenosti u jednu kulturu ili nacionalnu zajednicu i ako se shvati kao nešto otvoreno, što može da se deli sa drugima, koji nisu istog porekla, onda ona može da pruži pozitivan doprinos“. To je zadatak i za političare. Domovina, smatra Kostadura, nije samo nešto što je dato, već i nešto „što može i mora da se oblikuje“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android