Poljski franjevac i njegov domaćin, kolega iz Centralnoafričke Republike, uputili su se motorom ka granici sa Kamerunom. Zastaju u selu Nzakoun i ne mogu da veruju svojim očima. Stravičan prizor ostavlja ih bez teksta. U nekoliko kuća nailaze na gomilu leševa. Ono što je očigledno nekada bilo u unutrašnjosti tih domova, rasuto je po ulici: lonci, tanjiri, odeća. Neke od kuća izgorele su do temelja. Na sve strane mogu se videti čaure. Miris truljenja oseća se u vazduhu, na zidovima kuća rasprskana krv.

„Videli smo mnogo toga zastrašujućeg“, priča franjevački sveštenik u razgovoru za DW. Ne sme da pomene svoje ime, jer strahuje pobunjenika. „Najpre smo naišli na 22-je mrtvih. Potom smo ugledali 25 zapaljenih kuća, motora, bicikala. Uništena je i seoska apoteka.“ Dok to govori, u njegovom glasu se i dalje oseća šok i jeza, zbog svega onog što je video. Ono malo stvari koje nisu bile uništene, poneo je sa sobom. Par mobilnih telefona, nešto hrane i jedan generator struje.

„Onaj ko nije uspeo da pobegne, ubijen je“

Prema svedočenju očevidaca, početkom meseca, najverovatnije u noći sa 3. na 4. februar, pobunjeničke snage upadaju u selo i otvaraju vatru na sve, bez ikakve selekcije. Sveštena lica su po dolasku u razoreno selo naišli na beživotna tela najmanje trojice muškaraca, deset žena i četiri devojčice. Nedaleko odatle nalaze se improvizovane grobnice, a na njima brojni lonci. Preživeli kažu da njihov broj svedoči o tome, koliko se tela nalazi pod zemljom.

„Ljudi koji nisu pobegli i napustili svoje domove, ubijeni su“, priča franjevac. Zlikovci su u selu boravili najverovatnije dva dana, pre nego što su nakon stravičnog zločina, sa plenom nastavili dalje. Međutim, strah nije napustio selo. Svaki put kada čuju zvuke motora, preživeli panično beže u zaklon.

Bez podrške državnih snaga bezbednosti

Poljski franjevac veruje da su za masakr odgovorni pripadnici muslimanskih pobunjeničkih snaga Seleka, koji su u martu 2013. izveli vojni puč u zemlji i sa vlasti skinuli predsednika Bozizea. Njihov lider Mišel Džotodija preuzima vlast i raspušta paravojne snage, ali Seleka nastavlja da divlja po zemlji, čak i nakon Džotodijeve ostavke početkom januara.

Pobunjenike nije teško prepoznati, jer se obično služe istim vozilima. Nedavno su svoj „mirni“ prolazak kroz Ngaoundaje najavili pismom, koje su uputili hrišćanskoj miliciji Anti-Balaka. „Njihov general je poslao čoveka sa pismom, najavljujući prolazak kroz grad. Dobili su pozitivan odgovor uz opasku da ne smeju da se zadržavaju u gradu“, priča franjevac. „Na kraju su kroz grad prošli bez pucnjave, ali su zato zapalili par kuća.“

„Ostajemo, jer smo potrebni ovom narodu“

U ovom delu Centralnoafričke Republike nema pripadnika francuske vojne misije „Sangaris“, a ni panafričke „Misca“. „Više puta sam od francuske vojske i vlade u Banguiju zatražio da nešto preduzmu, ali bezuspešno. Ja to ne razumem, jer nalazimo se nedaleko od granice sa Kamerunom. Iako je Seleka navodno napustila zemlju, ona i dalje, kada pređe granicu, prolazi kroz Ngaoundaje”, dodaje naš sagovornik.

Ponuda poljske vlade da organizuje njihovo povlačenje iz kriznog regiona, ovog franjevca ne zanima. „Ne, mi ostajemo. Potrebni smo ovom narodu.“ Možda će boravak sveštenika pomoći da se stane na put nasilju. „Ipak, mi smo veoma oprezni i ako postane previše opasno, povući ćemo se.“

Autori: Dirke Kep / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković