Kao i nedavno na konferenciji UN o bioraznolikosti u Kolumbiji, tako je i sastanak na vrhu u glavnom gradu Azerbejdžana COP29 zapeo na istom problemu: ko će to da plati? Ako bi nerazvijene zemlje krenule istim putem industrijskog razvoja, dakle uz sve veće korišćenje fosilnog goriva, to bi neminovno značilo ekološku katastrofu. Istovremeno, upravo su brojne nerazvijene zemlje te koje su najviše pogođene klimatskim promenama, bilo zbog suše, nevremena ili porasta nivoa mora.

Zato im se mora pomoći u razvoju, ali s alternativnim i održivim tehnologijama. A to je veoma skupo: stručnjaci procenjuju da bi im trebalo bar bilion dolara godišnje novčane podrške. Same zemlje u razvoju misle da bi to bilo još 300 milijardi dolara više.

S druge strane, razvijene zemlje, kao što su SAD, Japan ili zemlje Evropske unije, iskazale su spremnost da pomognu sa sto milijardi godišnje. A i to je pod znakom pitanja, jer novoizabrani predsednik SAD, Donald Tramp, već je najavio da će napustiti Pariski sporazum o zaštiti klime. A i nije jedini na kojeg ne može da se računa: izaslanstvo Argentine već je napustilo ovu konferenciju u Bakuu.

Sekretar Ujedinjenih nacija za klimu, Simon Stil poziva sve delegate na ovoj konferenciji da „završe s predstavom“ i počnu s „ozbiljnim pregovorima“. Ali, kao i u Kolumbiji gde je konferencija završena zato što je previše delegata jednostavno otišlo kući nakon dve nedelje uzaludnih rasprava. Sada se i konferencija COP29 polako približava predviđenom kraju, a bez ikakvih znakova da bi moglo da dođe do sporazuma.

Zašto ne plaćaju i Kina i Saudijska Arabija?

Zapravo ima nešto i u primedbama razvijenih zemalja: one ne razumeju zašto i države koje su samo još teoretski „u razvoju" – kao što je npr. Kina – takođe ne odreše kesu i značajno pomognu u zaštiti svetske klime. Isto tako, nema logike da pored Kine i jedna Saudijska Arabija traži novac za „pomoć u razvoju“, jer bi upravo ta zemlja trebalo debelo da plati za spas klime od silne dobiti koja je stekla od svog fosilnog goriva koje se i smatra glavnim uzrokom problema.

Razvijene zemlje isto tako traže da se u novčanu podršku ubroje i privatna sredstva u nerazvijenim zemljama. Tu naravno nije reč o nekakvom bogatašu koji bi u naletu velikodušnosti tamo delio novac šakom i kapom, nego o ulaganjima koncerna u tim zemljama – naravno iz komercijalnih interesa i u cilju zarade. Ali, zemlje u razvoju – ne sasvim bez razloga – to ne smatraju nikakvom „pomoći“.

Nema preterane podrške ni od domaćina konferencije: predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev je naftu i gas svoje zemlje i prošle nedelje nazvao „Božijim darom“ i namerava da poveća eksploataciju. Iz Nemačke na ovu konferenciju nije otišao kancelar – tamo je ministar privrede Robert Habek iz redova Zelenih. On kaže: „Države i kompanije koje su stekle imetak eksploatacijom i prodajom fosilnog goriva trebalo bi da doprinesu novčanoj podršci zemljama koji sada trpe zbog globalnog zagrevanja“, izjavio je za DW.

 

U Bakuu su i izaslanstva više udruženja i organizacija za zaštitu okoline koje ipak još šire optimizam u ovoj „međusobnoj blokadi“ sukobljenih pozicija, kako to kaže predstavnik organizacije organizacije Oksfam, Jan Kovalzig. Spasavanje konferencije o klimi traži i generalni sekretara UN Antonio Gutereš od država-članica grupe G20 koje su na sastanku u Rio de Žaneiru: „Uspešan rezultat COP29 još uvek je nadohvat ruke, ali to traži snažno vođstvo i spremnost na kompromise, naročito od zemalja G20“, poručio je generalni sekretar svetske organizacije iz Brazila.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku