Kraj osamdesetih, studentski dom na Karaburmi. Kroz prozor vidim Dunav i Pančevački most. Desno je stadion OFK Beograda. Silazim sa sedmog sprata, u domsku dvoranu koja je za dane filma pretvorena u bioskopsku salu. Te kasne jeseni već nekoliko dana gledam kultne filmove, neke po drugi put. Od „Imena ruže“ do „Stalkera“, svi su urađeni na osnovu književnih dela.

Sedam u punoj sali. Te večeri je na redu „Paklena pomorandža“. Pošto sam već u sarajevskoj kinoteci odgledao nekoliko filmova Stenlija Kjubrika, od kojih je „Odiseja u svemiru“ u našim studentskim razgovorima poprimala mitske dimenzije, očekivao sam puno. Ali ne i to što mi se desilo.

Posle filma sam bio i oduševljen i preneražen. I to je trajalo danima. Film mi nije izlazio iz glave. Danas znam i zašto.

Filmski esej o nasilju

Kada neki film pedeset godina posle nastanka izaziva kontroverze, a ima kultni status, kada je decenijama bio zabranjen u nizu zemalja, a danas ga slave kao jedan od sto najboljih filmova svih vremena, vredelo bi se osvrnuti na taj fenomen.

Otkako je premijerno prikazan u Njujorku 19. decembra 1971, Kjubrikov film „Paklena pomorandža“ (A Clockwork Orange) jeste ujedno i briljantan esej o šokantnoj isprepletenosti ljudskog nasilnog i estetskog poriva, kao i satira o granicama psihološkog kondicioniranja. Šta nam taj film govori danas kada je nasilje na filmu kao i rijalitijima ili na društvenim mrežama postalo sveprisutno?

Možda odgovori na ova pitanja leže u priči o nastanku filma.

Istoimeni roman Entonija Burdžesa objavljen je 1959. Izgleda da se pisac uplašio onoga što je napisao, jer je u originalnoj verziji postojalo poslednje poglavlje u kojem glavni junak Aleks doživljava pozitivan preobražaj. Ali to poglavlje je bilo toliko neuverljivo da ga je američki izdavač izostavio.

Kjubrikova treća žena, nemačka glumica i slikarka Kristijana Harlan, pročitala je knjigu i nije mužu dala mira dok je i on nije pročitao. Kjubrik je ostavio zapis o tome da knjigu nije mogao da ispusti iz ruke: „Sve u njoj me je oduševilo: radnja, ideje, karakteri i, naravno, jezik. Priča svakako funkcioniše na više nivoa: politički, sociološki, filozofski ali pre svega na jednom fantastičnom psihološko-simboličnom nivou.“

Koliko smo nasilni?

Ukratko: glavni lik je Aleks, mladi sociopata, ubica i silovatelj koji voli Betovenovu muziku. On i njegovi droogs  (drugovi)  – Kjubrik koristi distopijski žargon iz budućnosti koji je prožet slovenskim rečima – proizvode nasilje, drogiraju se, nemaju moralne kočnice.

London budućnosti je totalitaran – neke naznake ukazuju na levi totalitarizam, ali neke izjave ministara u filmu su jednoznačno desničarske, pa je poneki kritičar vreme filma označio kao „propali socijalizam“ – u čemu bi stanovnici Balkana mogli prepoznati čuvenu „tranziciju“.

Nakon orgijastičkog nasilja koje uz zvuke Betovenove i Rosinijeve muzike na mnogim mestima postiže efekat radikalnog muzičkog spota, Aleks biva uhvaćen i izabran za program prevaspitavanja putem bihevijorističkih metoda – pod jakim narkoticima, vezan za stolicu, nasilno otvorenih očiju, Aleks mora da gleda beskonačne scene nasilja i seksa.

U njemu to izaziva duboku, traumatičnu averziju prema nasilju i golim ženama. Ministarstvo slavi njegovo „izlečenje“ i pušta ga na slobodu. Ali kada Aleks susreće pisca čiju je ženu silovao i ubio, njega pisac za osvetu muči Betovenovom Devetom simfonijom, od koje Aleks užasnut beži skačući kroz prozor. U bolnici shvata da je „izlečen“ od „lečenja“ jer mu opet prija da misli na nasilje i gole žene uz zvuke klasične muzike.

Džegerova nesuđena uloga

Pre nego što je Stenli Kjubrik pročitao knjigu bilo je planirano da se film snimi na osnovu romana. Nesuđeni režiser je bio Ken Rasel, čovek koji je do tada stekao glas kao filmski provokator koji se ne libi eksplicitnog seksa i nasilja u svojim filmovima. Mik Džeger, frontmen „Rolingstonsa“ izgledao je kao idealan glumac za ulogu Aleksa, i sam je bio zainteresovan. Međutim, producenti nisu mogli da se usaglase, finansiranje nije bilo obezbeđeno, pa je Rasel odustao.

Tako su prava prešla u Kjubrikove ruke. Sigurno je Rasel zažalio što je priču pustio niz vodu, ali mu je uteha bio svetski uspeh njegovog rok mjuzikla „Tomi“ neku godinu kasnije, koji je učinio članove benda „Hu“ besmrtnim, ali i trasirao put u ekscentrične i smelo režirane muzičke spotove.

Kjubrik se nije vratio Džegeru kao mogućem tumaču uloge Aleksa. Izabrao je glumca Malkoma Makdauela, jer ga je gledao u filmu „Ako“ (if…) koji je snimljen 1968. godine, poznate po burnim studentskim protestima širom sveta.

Svojom subverzivnošću film je zabio prst u oko tadašnjem establišmentu, ali je 1969. osvojio Zlatnu palmu u Kanu. Kada je Makdauel upitao Kjubrika zašto je izabrao baš njega, režiser je odgovorio: „Vi umete da isijavate inteligenciju na filmskom platnu.“

Za vreme snimanja Makdauel je jednom polomio rebra, zbog druge scene mu je povređeno oko, ali se isplatilo – uloga njegovog života je sigurno bitno doprinela tome da je ovaj glumac dobio i jednu zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih.

Tumačenja

Odmah nakon svetske premijere u Njujorku i londonske premijere mesec dana kasnije, film je podelio kritičare na one koji ga hvale i one koji ga kude, odbijaju pa čak i ismevaju. Do tada nije bio viđen do te mere neljudski brutalan filmski junak.

Kjubrik je rekao da Aleks „ne preduzima ništa da bi prevario samog sebe ili publiku o svojoj totalnoj korumpiranosti i zlu. On je personifikacija zla“. Dodao je da Aleks ima i apsolutno poželjne ljudske osobine – otvorenost, humor, inteligenciju, energiju. „To su atraktivne osobine koje on deli sa Ričardom III“, zaključio je Kjubrik.

Režiser je mislio na jednog od najvećih negativnih junaka u istoriji književnosti kojeg je stvorio Šekspir u drami Ričard III. U dnevnom listu Njujork tajms je osvanula konstatacija, da je film „briljantno i opasno delo, ali je opasno na onaj način na koji su to ponekad briljantne stvari“.

U drugim novinama kritičar Rodžer Ibert naziva film „ideološkim haosom“. U magazinu Njujorker jedna od najvećih američkih filmskih kritičarki prošlog veka Polin Kejl je film nazvala pornografskim jer dehumanizuje žrtve i naglašava patnju protagonista. Ona je dodala da je Kjubrik uz sve to još i „loš pornograf“. Katolička štampa je film stavila na indeks umetničkih dela koje dobar katolik ne sme da gleda.

Uprkos svemu tome, ili baš zbog toga, film je postigao ogroman uspeh. U njega je uloženo 1,3 miliona dolara, a zaradio je 114 miliona. U prvoj godini prikazivanja film je, na primer, u Francuskoj videlo preko sedam i po miliona ljudi, po čemu je postao najgledaniji film te godine.

Britansko ukidanje „Paklene pomorandže”

I u Engleskoj, gde je Kjubrik, inače rođeni Njujorčanin, živeo, stvari su, uprkos polarizovanoj kritici, najpre išle svojim tokom. Međutim, marta 1972. državni tužilac je spomenuo „Paklenu pomorandžu“ u slučaju četrnaestogodišnjeg tinejdžera koji je ubio svog školskog druga. Nešto posle toga jedan šesnaestogodišnjak je na smrt pretukao starijeg beskućnika, a potom izjavio da su mu drugovi pričali o filmu gde se ista stvar dešava.

Engleska senzacionalistička štampa je nanjušila krv. Kada je jedan tinejdžer silovao jednu ženu pevušeći kao u filmu, krenula je lavina pripisivanja krivice filmu i Kjubriku lično. Porodica je dobijala pretnje smrću, pred kućom su se okupljali demonstranti.

Na Kjubrikovo insistiranje, producent je povukao film iz britanskih bioskopa, i to delo nije bilo prikazivano do Kjubrikove smrti 1999. Ipak, to nije bilo priznavanje krivice.

Stenli Kjubrik je o svemu tome rekao: „Čini mi se da je pogrešan pristup pokušavati da se umetnosti pripiše odgovornost kao uzroku života. Umetnost se sastoji od toga da preoblikuje život, ali ona niti stvara niti prouzrokuje život. Pripisati filmu snažne sugestivne kvalitete protivreči naučno priznatom pogledu prema kojem ljudi i posle najdublje hipnoze u posthipnotičkom stanju nikada ne mogu biti dovedeni do toga da urade stvari koje protivreče njihovoj prirodi.“  

Britanski presedan se proširio po svetu. U Irskoj je film bio zabranjen od 1973. do 2000. U Singapuru je prikazan tek 2011. U Južnoafričkoj Republici za vreme aparthejda publika ga nije videla do 1984.  Vojna diktatura u Brazilu ga je držala pod zabranom do 1978.

Šta je pakleno u „Pomorandži“?

U romanu jedan od likova jeste pisac kojeg Aleks batinama pretvori u invalida i čiju ženu siluje. On, u trenutku kada Aleks upada u kuću, radi na projektu „Paklena pomorandža“. Tog detalja nema u filmu, Kjubrik je, budući da je bio izraziti perfekcionista, očito namerno stvorio film u čijoj sadržini nema eksplicitne poveznice sa naslovom. To su mu, naravno, neki kritičari zamerili.

O čemu govori „Paklena pomorandža”? Film je sa jedne strane dete svog vremena. Američka bihevioristička psihologija je obećala metode „reprogramiranja“ čovekove psihe. „Paklena pomorandža” je satiričan odgovor na to obećanje koje, ukoliko se ispuni, može da posluži serijskom proizvođenju podanika u totalitarnim sistemima.

S druge strane, to je film o nesputanom, tamnom, nasilnom čovekovom porivu – o sklonosti ka nasilju. Psihijatar Aron Stern je smatrao da Aleks predstavlja čoveka u njegovom prirodnom, nesvesnom stanju. Aleksa „civilizuju“ i društvo, „lečeći“ njegove porive, pacijentu nameće neurozu kao „izlečenje“.

Filozofski gledano, film postavlja pitanje, da li je iznuđeno dobro ponašanje, koje ne dolazi iz slobodne volje, zaista dobro? Ima li dobra i zla bez slobodne volje?

Današnji svet i Aleks u njemu

Koliko su se pojedini kritičari iz američkog mejnstrima prevarili u proceni značaja ovog filma pokazuje njegov nesumnjivi status kultnog umetničkog dela u svim filmofilskim zajednicama sveta. Osim toga, pitanja koja je film pokrenuo jesu danas, kada smo okruženi multimedijalnim virtuelnim nasiljem, još zaoštrenija.

To je film koji je gledaocima iz sedamdesetih godina prošlog veka dolazio iz budućnosti.

Aleksovo nasilje, ma koliko izgledalo nemotivisano, proizvoljno, upravo zato je strašno. Društveno poželjne osobine – sklonost genijalnim delima klasične muzike, kao odlika višeg sloja društva – i apsolutno nasilje kao odlika kriminalne ulice, isprepleteni su u jednoj ličnosti. To nas zbunjuje i demantuje našu predodžbu, bolje rečeno predrasudu, da ljudi koji slušaju Betovena ne mogu biti monstrumi. Da čudovišno ne može biti u nama.

Sajt koji prikuplja i sistematizuje filmske kritike Rotten tomatoes na osnovu 77 tekstova o filmu beleži sledeće: „Paklena pomorandža“ je hladan distopijski košmar sa jakim crnim humorom, koji nas potiče na razmišljanje.

Londonski list Gardijan procenjuje ovaj Kjubrikov film kao jedan od deset najboljih umetničkih filmskih ostvarenja – u društvu je sa filmovima kao što su „Andrej Rubljov“ Andreja Tarkovskog ili „Građanin Kejn“ Orsona Velsa.

Šta bi radio Aleks u današnjem svetu, pola veka od pojavljivanja na filmskom platnu? Čini mi se da je živahniji i prisutniji među nama nego ikad. Priključen na društvene mreže, on negde u globalizovanom svetu upravo snima sebe kako do krvi tuče vršnjaka, podlažući potom pod snimak u internetu muziku koja mu se sviđa.

I niko se više ne čudi. Umorno je i naše zgražavanje. Planeta je u svojim ekstremnim oblicima odavno postala „Paklena pomorandža“.

Lepo nas je Kjubrik upozoravao.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu