Prema podacima Evropske komisije, firma koja posluje na internetu, poput Gugla, plaća 10 odsto poreza na dobit. Međunarodne kompanije istovremeno – iako od njih baš uvek lako izvući pravedan porez – u proseku plaćaju 23 odsto poreza na dobit.

- pročitajte još: Korupcija je vrednosni sistem elita

Nešto tu promeniti nije lako, jer sve je naizgled legalno. Velike internet-firme po pravilu imaju svoje sedište u SAD. One tamo plaćaju skroman porez, iako svoju dobit u velikoj meri ostvaruju u Evropi i drugim delovima svijeta. Do sada su te kompanije, u skladu s američkim propisima, relativno lako mogle da svoju dobit prebacuju u svoje filijale koje su locirale u zemlje u kojima će plaća još manje poreza. Među njima su i zemlje-članice EU, poput Holandije, Luksemburga ili Irske.

Kako plaćati tamo gde se „vrti novac“?

Komesar EU za finansije Pjer Moskovici (naslovna fotografija) sada predlaže uvođenje poreza koji će biti naplaćivan tamo gde se dobit i ostvaruje – a to je porez na dodatu vrednost. U ekonomskim udžbenicima se taj porez obično naziva „kazna za potrošnju“ samih građana, ali je on u ovom slučaju usmeren na kompanije koje je veoma teško u bespućima interneta.

Moskovici kao privremeno rešenje predlaže tri odsto tog „internet PDV-a“ na prihode od propagande, na posredovanje usluga i prodaju informacija trećim osobama i to bez obzira na to gde se sedište firme fizički nalazi. Pre svega je reč o uslugama koje nude Gugl, Fejsbuk, Epl i slični, čije je polje delovanja čitav svet, ali porez plaćaju – ako ga uopšte plaćaju – samo tamo gde im je zgrada od cigle i betona. Ali u Evropskom parlamentu mnogo je poslanika kojima to ni izdaleka nije dovoljno: jer uopšte nisu obuhvaćene kompanije koje na internetu trguju konkretnom robom – na primer Amazon.

Poreski sistem 19. veka u ekonomiji 21.

Ipak, mnogi u EU se slažu da je inicijativa Evropske komisije korak u pravom smeru: dosadašnji poreski sistemi, uključujući i onaj o porezu na dobit, potiču iz nekih pradavnih vremena, kada je fizičko sedište firme imalo smisla, a na robu koja se prenosi preko granice plaća se carina. Na ovaj način budžet bi punila i država u kojoj je sedište firme, ali i država u kojoj je ostvarena dobit.

- pročitajte još: Ikea pod lupom

Ali kako danas nema carine, a trguje se gotovo isključivo u virtuelnom svetu, u ovom slučaju i robom koja ne može da se uzme u ruke, gotovo nikada se ne događa da se porez i davanja biti plaćaju u državi gde kupac živi. Tako se i događa da firma može svoju dobit da ostvaruje recimo u Nemačkoj, ali ako ima sedište u Irskoj ili na Malti, ona će tamo plaćati porez – i to manji.

„Internet PDV“ bi inače, prema predlogu Evropske komisije, trebalo da bude uveden samo za veće internet-firme, dakle one koje u nekoj zemlji EU imaju bar sedam miliona evra prometa ili najmanje 100.000 pretplatnika, odnosno ako godišnje na internetu sklapaju više od 3.000 ugovora o pruženoj usluzi.

Poreska „crna rupa“

I Pjer Moskovici upozorava da čitav poreski sistem potiče iz doba kada se nije znalo za internet. „Do sada smo imali crnu rupu u prihodima zemalja-članica jer im se osipala osnova od koje su mogli da traže porez. Zato želimo da uspostavimo novi zakonski standard za osnove poreza i uvedemo privremeni porez na dodatu vrednost na internetu.“

Sa svim tim ograničenjima, taj propis bi u suštini pogodio samo nešto više od stotinak preduzeća koja posluju na internetu, a i prihod za budžete država EU bio bi samo oko pet milijardi evra godišnje. Ali Evropska komisija želi da „uhvati bika za rogove“ i ne bavi se samo porezom na dodatu vrednost, već i da zaista reši problem samog poreza na prihod i to gde će on da se plaća. To je međutim veliko pitanje na kome se radi i na nivou Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, kako bi to važilo u čitavom svetu. Zato je teško reći kada će i da li će ikada odatle stići neki konkretan predlog.

Već i s ovim evropskim „internet PDV-om“ Komisija će imati mnogo problema. Prvi je to što je pre svega reč o američkim firmama koje se već dugo žale da ih EU tretira na nepošten način – a aktuelni američki predsednik rado prihvata sva ona tumačenja prema kojima svi problemi u SAD stižu spolja. Tako i evropsko udruženje Business Europe i njegov direktor Markus Bejer, upozoravaju da trenutak za ovu inicijativu ne može biti gori: „Mislimo da je loše što se s tim novim porezom dolazi upravo sada. To je isključivo evropska ideja i nadamo se da ona neće biti povezana sa sporom oko američkih carina na čelik i aluminijum.“

Mangupi u sopstvenim redovima

Ali drugi problem je možda još i veći: takav namet moraju da prihvate jednoglasno sve članice Evropske unije, a tu su dakle i Irska, Luksemburg ili Holandija. A one ne žele da se bilo šta promeni. Irske diplomate u Briselu čak upozoravaju da bi Gugle, Fejsbuk i njima slični mogli potpuno da povuku svoja predstavništva iz Evropske unije. Pritom je poreska politika tih zemalja prema američkim gigantima dobro poznata: Dablin bi u suštini trebalo da od Epla ubere 14 milijardi evra, koliko je ta kompanija ostala dužna, ali on uporno izbegava da je „stegne“ jer je njeno evropsko sedište – u Irskoj.

 

A tu su i same Sjedinjene Američke Države koje planiraju sopstvenu reformu poreskog sistema: one žele da podstaknu svoje kompanije da potpuno zatvore predstavništva u inostranstvu, i da plaćaju porez dobit iz inostranstva u samom SAD, naravno, po povoljnijim stopama. Američki poreznici se tako nadaju da će imati bolji uvid u poslovanje tih preduzeća. Ali to bi moglo znači da će evropske firme imati još veće probleme ako žele da posluju na američkom tržištu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android