„Na put kreću oni koji ne vide perspektivu u domovini“, piše list Noje Tag (Vajden) i dodaje da se to posebno odnosi na zemlje bivše Jugoslavije. Potražioci azila iz područja koje se danas birokratski naziva Zapadnim Balkanom poslednjih nedelja su glavna tema u Nemačkoj. Oni podnose bezmalo polovinu ukupnog broja zahteva za azil, ali bivaju prihvaćeni tek u jedan do dva promila slučajeva. Smatraju ih ekonomskim izbeglicama, koje pre svega hoće da se okoriste od socijalnih davanja u Nemačkoj. U tom stilu nastavlja i Noje Tag: „Nemačka neće izdržati seobu naroda sa Balkana u ovdašnje socijalne sisteme. Nema drugog rešenja do brzog i konsekventnog vraćanja u zemlju porekla. Tako će se zatvoriti prostor za radikalnu desnicu na političkom spektru“ u Nemačkoj.

Prema rečima komentatora Frankfurter algemajne cajtunga, iluzorno je očekivati da se naprasno poboljša ekonomska situacija na Balkanu, te da time i prestane dolazak ljudi. „Balkan je bio sirotište Evrope i to će u dogledno vreme i ostati. Devedesetih su ljudi odatle dolazili u Nemačku kako bi spasili živu glavu. Ali ratne izbeglice su postale ekonomske izbeglice. Ove ljude iz jugoistočne Evrope pokreće neveseli dualizam: EU za njih ima privlačnu, a sopstvene zemlje odbijajuću moć.“

Noje osnabriker cajtung ulazi u meritum nemačkog shvatanja problematike: potražioci azila sa Zapadnog Balkana konkurišu sa onima iz Sirije ili Iraka. Kako se to ne dopada vladajućim nemačkim političarima, oni žele da proglase još tri balkanske zemlje – Albaniju, Kosovo i Crnu Goru – takozvanim sigurnim zemljama porekla. Socijaldemokrate, kao manji partner u koalicionoj vladi, misle da to nije dovoljno već da ljudima sa Balkana treba olakšati legalni dolazak u Nemačku i dobijanje radne vize, ukoliko su potrebni ovdašnjem tržištu rada. „Politika je konačno shvatila realnost“, komentariše list iz Osnabrika. Vestfeliše nahrihten (Minster) dodaje: „Ako je verovati nemačkoj privredi, brojne fabrike i firme bi bile zahvalne ukoliko bi se voljnim i delom dobro obrazovanim azilantima dozvolilo da rade.“

Predloge socijaldemokrata komentariše i ugledni Zidojče cajtung: „Zvuči kao elegantno rešenje: omogućiti migrantima sa Balkana da lakše dođu do radne vize kako više ne bi pokušavali da se domognu Nemačke bezizglednim zahtevima za azil. Ugovor o radu koji u najmanju ruku garantuje minimalnu platu – trebalo bi da je to dovoljno. Dobro zvuči, ali neće pomoći. Jer široke mase onih koji odlaze iz Albanije, Srbije ili sa Kosova nemaju načina da iz Tirane ili Prištine obezbede sebi posao u Nemačkoj – već i zbog toga što malo ko govori nemački. Mnogi došljaci bili bi spremni da rade za veoma niske plate i tako bi potisnuli druge. Nije slučajno SPD u svom predlogu dodao da bi došljaci bili plaćeni po uobičajenim tarifama.“ Novinar Zidojčea zaključuje da se u predlogu socijaldemokrata zapravo radi o taktici – o prikupljanju podrške za proglašenje novih zemalja sigurnim kako bi potražioci azila brže bili poslati kući, na Balkan.

Konzervativni Velt sa merakom komentariše da bi multikulturalisti u Nemačkoj konačno trebalo da razmišljaju i govore kao neoliberali. Glavna teza teksta objavljenog u berlinskom dnevniku je da debata o izbeglicama i njihovoj integraciji nije priča o nekakvoj borbi kultura: „Integracija najbolje uspeva tamo gde migranti imaju normalan posao.“ List smatra da je inicijativa SPD dobar korak, ali da je neophodno mnogo reformi naklonjenih privredi kako bi tržište rada primilo sve došljake – pa i one koje Velt naziva ekonomskim izbeglicama.

Osim što se ove godine u Nemačkoj očekuje rekordan broj zahteva za azil – oko 450.000 – postavljen je i tužni rekord po broju napada na azilantske domove. Bilo ih je u prvih sedam meseci više od 200, što je više nego cele protekle godine. Lajpciger folkscajtung beleži: „Izgleda da postoje dve Nemačke: jedna tiha, saosećajna, i jedna glasna, agresivna. Dva paralelna sveta čiji stanovnici još nisu našli način da otpočnu razgovor, da suštinski debatuju u kakvom društvu žele da žive, danas i ubuduće. To mora da se promeni. Treba nam diskusija o vrednostima. Nju moraju hrabro, samouvereno i glasno da povedu svi oni za koje je samorazumljivo da ljudima u nevolji treba pružiti ruku.“

Ali od toga je Nemačka daleko, a i cela Evropa, kako piše Folksštime (Magdeburg): „U Grčku je do sada ove godine došlo 124.000 izbeglica – prema nemačkim aršinima, to je stanovništvo jednog velikog grada. Svako može da shvati da je zemlja kojoj preti bankrot preopterećena talasom izbeglica. Ipak, uglavnom niko ne čuje apele na solidarnost upućene Evropljanima na severu. Naprotiv. Posebno se istočna Evropa ograđuje, a prednjači Mađarska. Po nahođenju Orbanove vlade na granici sa Srbijom gradi se žica visoka četiri metra, koja treba da zaustavi ilegalce. Evropska kvota za raspodelu izbeglica u Budimpešti se odbija ciničnim argumentom da su dobrodošle samo prave izbeglice – i šlus.“