Evropska unija sledi primer Rimskog carstva, koje je strancima davalo državljanstva kako bi preko njih vršilo uticaj na susedne narode. Obećanje o proširenju je dugi niz godina stabilizovalo i umirivalo susedstvo. Panevropsko državljanstvo, predviđeno Sporazumom iz Mastrihta verovatno je kod mnogih Evropljana još ranije izazvalo izvesnu nelagodu.

Veliki šok je pak došao proširenjem na istok: Uprkos ritualnim zvucima Betovenove Ode radosti, novajlije, Bugarska i Rumunija primljeni su 2007. potpuno bez radosti. Pitanje, kuda bi trebalo da prolaze spoljne granice Evropske unije sve više je bivalo u centru javnih debata. A uoči referenduma o Bregzitu 2016. jedna od najuspešnijih manipulacija onih koji su vodili kampanju za izlazak iz EU, bila je zapravo ciljana poruka kojom se tvrdilo da će nekim budućim proširenjem EU, 70 miliona Turaka 'preplaviti' Veliku Britaniju. 

"Sopstvene" teritorije razdvojene nepravednim ratovima

Veliki problemi nastaju i nacionalističkim svojatanjem etničkih manjina u drugim zemljama. Istina da je jasno odbijen Hitlerov koncept 'Folksdojčera', koji je on koristio kao razlog za vojnu intervenciju u suverenim zemljama. Ali, čini se da u praksi 'krv' i poreklo i dalje uživaju poseban pravni status.

Posle raspada Sovjetskog saveza, Nemačka ili Grčka su dodelile državljanstvo pripadnicima svojih manjina koji su se iz inostranstva vratili u domovinu svojih predaka. Mađarska i kasnije Bugarska su primenjivale princip 'naroda' na još nacionalističkiji način, zato što prema svojim nacionalističkim ideologijama govore o 'sopstvenim' teritorijama koje su razdvojene nepravednim ratovima.

Mađarsko državljanstvo za pripadnike mađarske manjine u susednim zemljama, na osnovu porekla, postalo je od 1993. godine neka vrsta političkog stejtmenta. Pritom ni kritika ovakve prakse od strane liberalnih levičara u Mađarskoj nije imala uspeha. 

U slučaju Bugarske pak često nema nikakivh dokumenata o poreklu (što na Balkanu nije neuobičajeno) pa se zato kod manjina u inostranstvu ide na njihovo 'osećanje da su Bugari'. Teoretski bi svaki građanin Severne Makedonije mogao da tvrdi da se 'oseća kao Bugarin', jer, prema doktrini bugarskih nacionalista, Makedonci pripadaju 'bugarskoj naciji' . Ako dobiju pasoš, novi bugarski državljani mogu da putuju u pravcu Severa i Zapada, gde i u drugim zemljama EU mogu da žive i rade bez vize. 

Prljav posao s bugarskim pasošima

Ne postoje jasni kriterijumi za to šta znači "osećati se Bugarinom'. Dakle, odluka o tome je u rukama određenih državnih službenika. Tako je počeo da cveta prljavi posao sa bugarskim pasošima koji su prodavani za 5.000 evra po komadu - sve dok to nije otkriveno 2018 godine. U ove korumpirane mahinacije bili su umešani i pripadnici jedne nacioanlističke partije Bugarske, koji su se nadmetali patritoskim metaforama.

Istovremeno se državljanstva koriste i kao ekonomski resursi – na primer u takozvanim slučajevima 'zlatnih viza' ili investicionih programa. U tom kontekstu EU je pored Bugarske kritikovala Kipar i Maltu. Pritom se međutim ne kritikuje sam princip, nego samo to što ne postoji dovoljno kontrolnih mehanizama. Zbog toga postoji rizik da će kriminalci doći u posed državljanstva pomenutih zemalja. Evropska komesarka pravde, Vera Jurova pominje na primer sumnjive ruske građane koji bi preko tih država mogli da se domognu EU. 

No, problem nije samo u bezbednosti. Iza legalnih fasada postoji pravo tržište na kojem se trguje državljanstvima, i na kojem se vlade međusobno žestoko nadmeću. Manje zemlje nude mogućnost dobijanja državljanstva u zamenu za skromne investicije. Ali, čim investitor dobije željeni pasoš, on bi mogao da se povuče iz posla i proda ono što je kupio. Druge države pak obećavaju da nije potrebno polagati testove jezika niti vršiti lekarske preglede. Dakle uz određenu novčanu svotu ili prinudnim donacijama državljanstvo dobijate direktno.

No, ultimativna ponuda glasi: nije potrebno fizičko prisustvo osobe u zemlji čije državljanstvo želi da dobije. Tako bi budući investitor mogao da postane državljanin određene države članice EU, bez da mora da se pomeri sa plaže u svom poreskom raju u kojem on ili ona živi. 

Damping država s periferije EU

Nije ni čudo da je ovakav cinizam kontraproduktivan. Jer, osnovni princip pripadanja jednoj naciji je iskompromitovan. Oslobođeno bilo kakve moralne obaveze, državljanstvo jedne zemlje degradirano je na instrument kojim se postižu ideološki, politički ili ekonomski ciljevi. Reakcija je opasna: da bi se stvorio osećaj pripadnosti promovišu se zaostali principi poput rase, religije ili istorijskih fantazija. I to podriva Evropsku uniju.

Države na perfieriji EU prave damping državljanstva, slično kao na tržištu rada ili u sistemu socijalne zaštite. Ali, zašto to već nije postalo veliki problem? Jer, izgleda da industrijski giganti poput Nemačke u ovom trenutku ne čine ništa, jer su to prikriveni putevi da se dođe do preko potrebne radne snage, bez da se odlučno suprotstave sopstvenim nacionalističkim populistima. Strahujem da će iritacije biti sve veće – na opasniji način. 

Doduše postoje dva izlaza. Možemo uvesti zajedničke zakone za dodeljivanje državljanstva, koji bi bili obavezjući za sve države članice EU: iste procedure, iste uslove, ista prava. Ali, u vreme populizma bi to bilo jako teško.

Jednostavniji put bi bio da se diferenciraju nivoi Evropske unije i nacionalni. Neko bi tako prvo bio Maltežanin, Bugarin itd, a potom bi morao da aplicira za supernacionalno evropsko državljanstvo. Ako neko misli da je to u suprotnosti sa evropskim sporazumima trebalo bi da promisli o jednom: ako se ne prestane sa ovom prevarantskom praksom dodeljivanja državljanstava, doći će do uspostavljanja jednog vida hijerarhije pasoša EU – dopadalo se to nama ili ne.

Ivajlo Dičev je antropolog kulture iz Bugarske, koji trenutno predaje na Univerzitetu u Regensburgu kao gostujući profesor. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android