Slika iz novina bi trebalo da bude jasna poruka: ovde moliteljka, tamo jaki muškarac koji drži u rukama duži kraj poluge. Mrko gledajući, ruke nehajno prebačene preko naslona svog zlatom ukrašenog trona, sedeo je turski predsednik Erdogan pored potištene nemačke kancelarke, ne udostojivši je nijednog pogleda.

Naredne nedelje će pokazati da li je ovo bila poseta iz koje je vlada u Ankari izvukla najveću korist. Jer, postoje samo izjave o namerama; konkretnih rezultata – nema. Ankara je izrazila spremnost da – uz novac i pomoć Evropske unije – zadrži izbeglice koje preko Turske žele da stignu do Evrope.

Jedino je nejasno kako će to da uradi. Ni granica sa Sirijom duga 800 kilometara, ni egejska obala između Turske i Grčke, ne mogu da se efikasno nadgledaju. Ideja formiranja zajedničkih tranzitnih logora iz kojih bi određenom broju izbeglica bio dozvoljen legalan odlazak u Evropu, daleko je od realnosti. Samo mali deo od dva miliona sirijskih izbeglica u Turskoj živi u logorima duž granice; većina njih odlazi u velike turske gradove da tamo okuša sreću, ili želi da nastavi putovanje. Kako vratiti te ljude u logore? Silom?

Sve samo simbolika

U zamenu za pomoć Turske u rešavanju izbegličkog problema, nemačka kancelarka je ponudila vizne olakšice građanima te zemlje. One već važe za ljude iz određenih zanimanja, na primer, za poslovne ljude ili umetnike. Merkelova je najavila i „odmrzavanje“" pregovora o prijemu Turske u Evropsku uniju – sledeće poglavlje bi trebalo otvoriti još ove godine. Ali, ni to nije više od simboličkog gesta: za pristupni proces nije najvažnije koliko je poglavlja otvoreno, već koliko ih je uspešno zaključeno. Sa Turskom – samo jedno u poslednjih deset godina...

Ankara ne želi da bude proglašena samo za sigurnu treću zemlju u koju izbeglice mogu da budu vraćene, već želi da postane „sigurna zemlja porekla“. Da li Turska to jeste? Angela Merkel smatra da jeste – ona je to ponovo naglasila za vreme ove posete. Na kraju krajeva, radi se o partneru u NATO-savezu i kandidatu za pristup EU. Doduše, Turska je u NATO bila i za vreme brutalne vladavine vojne hunte 80-ih godina. A pregovori o pristupu EU su počeli u vreme (2004) kada je vlada sprovela značajne reforme i sa Kurdima pregovarala o miru.

Jedanaest godina kasnije, slika je drukčija: građanski rat između zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK) i države ponovo se rasplamsao, a gušenje slobode štampe je tako žestoko da su alarmirane i međunarodne organizacije. Naposletku, i teror na ulicama preti da pretvori Tursku u „normalnu“ bliskoistočnu zemlju.

Apel bez odziva

Jedna „sigurna zemlja porekla“ ne izgleda tako – smatra sto turskih intelektualaca koji su se otvorenim pismom obratili nemačkoj kancelarki. Oni su od Merkelove zatražili da se suoči sa činjenicom da se evropske vrednosti poput slobode štampe i mišljenja u Turskoj ne poštuju. „Ne dozvolite da Vaša poseta izgleda kao podrška predizbornoj kampanji“, poručili su kancelarki. A ona ih je – razočarala: na konferenciji za novinare ni rečju nije spomenula ljudska prava, a premijer Davutoglu je posle toga otišao na jednu predizbornu manifestaciju.