Oni su preživeli neizmernu patnju i surovost. U Nemačkoj ih zovu svedoci vremena (Zeitzeugen), i njihove ispovesti uzimaju kao opomenu. Ali, biologija je neumoljiva, i ovo su godine u kojima umiru poslednji preživeli iz Holokausta.

Izložba „Kraj svedoka“ u Novoj sinagogi u Berlinu posvećena je pitanju kako muzeji, memorijalni centri i druge institucije mogu odgovorno da se nose sa svedočanstvima i video-intervjuima preživelih. To je rezultat saradnje Jevrejskog muzeja Hohenems i Memorijalnog centra koncentracionog logora Flozenbirg u saradnji sa Fondacijom Nova sinagoga Berlin.

Izložba takođe stavlja očevice u istorijski kontekst: u Nemačkoj su preživeli počeli otvorenije da govore tek osamdesetih godina.

Preživeli Holokausta na klupi za svedoke

Svedoci vremena nisu uvek bili toliko prisutni u javnosti kao poslednjih godina. Mlada Anita Lasker-Valfiš, na primer, govorila je u intervjuu za BBC 1945. kao jedna od samo nekoliko preživelih Holokausta.

Centralna jevrejska komisija, koja je osnovana u Lođu 1944. godine, obavila je veoma važan posao na kraju rata: između 1944. i 1947. godine obavila je stotine intervjua sa preživelima, a takođe je kreirala uputstva i upitnike za postupanje sa traumatizovanim sagovornicima.

Užas koncentracionih logora u istočnoj Evropi u prvom redu dokumentovala je Crvena armija, oružane snage bivšeg Sovjetskog Saveza, koje su, između ostalog, oslobodile logor smrti Aušvic-Birkenau.

Neki zapadni fotoreporteri su takođe priložili važne slike. Veoma su poznate fotografije koje su snimili Erik Švab i Mejer Levin za francusku novinsku agenciju Frans pres nakon oslobađanja koncentracionog logora Buhenvald.

Ali, savremenici i njihovi izveštaji su sve do šezdesetih prvenstveno bili deo pravnih dokaza: bilo na suđenjima u Nirnbergu (1945-1949), u Majdaneku (1944-1981), Jerusalimu (1961) ili na suđenju za Aušvic u Frankfurtu na Majni (1963-1968).

Za suprotstavljanje zločinu potrebno je šire znanje

Istoričari su svesni velikih izazova u ocenjivanju svedočanstava: ona sadrže vredne informacije, ali sećanje zna da bude varljivo.

Da biste se suprotstavili zločinu, potrebno je šire znanje. To je jedan od razloga što je izložba posvećena pitanju kakvu ulogu javnost, publika ili institucije pripisuju preživelima. Ona sagledava namere svedoka i istovremeno preispituje „usiljenost“ intervjua, ulogu anketara i društvena očekivanja.

Za izložbu su obavljeni i novi intervjui sa preživelima Holokausta: Pored odabranih audio-zapisa, intervjue je moguće preslušati nemontirane, u celini i originalnom tonu. I na ovaj način izložba pokušava da stvori svest da odlomci ne mogu predstavljati celinu – i da u velikoj meri zavise od namere za šta se upotrebljavaju.

Današnje sećanje na Holokaust se hrani iz veoma različitih perspektiva, od kojih neke pokazuje i izložba. Između ostalog, ona pušta mlade da kažu svoje mišljenje u intervjuima.

Izložba tako ukazuje i na neizvesnu budućnost: iako će nove generacije čuti glasove pokojnika, ipak će morati da pronađu sopstvene odgovore.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.