Nema malo Vijetnamaca u zalivu Halong koji negde kod kuće drže jednog mesečevog medveda (Ursus thibetanus, nešto manji srodnik nama poznatog mrkog medveda). Meda u kući nije nikakav ljubimac, već domaća životinja iz koje se – bez narkoze, naživo – tradicionalnim metodama redovno vadi žuč.

Medveđa žuč zaista u sebi sadrži ursodiolnu kiselinu (Ursodeoxycholic acid) koja pomaže kod tegoba sa jetrom, ali ona se odavno proizvodi i veštački. Na Dalekom istoku to važi za lek gotovo mistične snage i veruje se da deluje samo „pravi“, dakle iz žive životinje. Mnogi turisti iz Južne Koreje ili Tajvana donedavno su dolazili u pokrajinu Kvangng Ninh ne samo da bi uživali u lepotama zaliva Halong, već i po flašicu tog „leka“.

Borba organizacije za zaštitu životinja Animals Asia za nesrećne medvede trajala je zato dugo. Tek nedavno su u Vijetnamu uspeli da oslobode 33 životinje koje su i tamo uvrštene u spisak zaštićenih i ugroženih vrsta. Ti medvedi proveli su svoj dosadašnji život u užasu: jedan je proveo 15 godina u malom, mračnom, betonskom podrumu. Drugi u ćošku u kuhinji, između kokošinjca i kaveza za pse.

„Prave suze u očima“

Tuen Bendiksen, direktor vijetnamskog predstavništva organizacije Animals Asia za DW svedoči da su vlasnici životinja bili „iskreno ožalošćeni“ kad su medvedi konačno oslobođeni. „To su bile prave suze u njihovim očima. Vlasnici vole svoje medvede i smatraju ih kućnim životinjama“, kaže nam Bendiksen. Ali očigledno im nije bilo jasno koliko životinje trpe samo zbog svoje žuči, a to je bilo teško objasniti i političkom vrhu Vijetnama.

Bendiksenoa organizacija godinama je obilazila službenike pokrajinske uprave i vlasnike životinja. Bila im je potrebna čak i dozvola premijera Vijetnama, Ngujen Tan Dunga da se konačno ti medvedi oslobode. Nažalost, još mnogo ih je u zaroobljeništvu. Takvih „medveđih farmi“ nema samo u toj zemlji, već i u Kini, a procenjuje se da samo u Vijetnamu ima još najmanje 1.200 zarobljenih životinja.

S druge strane, mesečevih medveda koji u Vijetnamu žive u divljini ima sve manje. Bendiksen i njegova organizacija procenjuju da ih ima možda još samo par stotina, ali ne gube nadu da bi njihova populacija mogla da se obnovi. Za to, međutim, postoji jedan uslov: „Da bismo to postigli, moramo da smanjimo potražnju za medveđom žuči“, objašnjava predstavnik Vijetnama u Animals Asia. Nadu im budi i obećanje vijetnamskog udruženja za tradicionalnu medicinu koje je obećalo da će do 2020. godine da obustavi korišćenje tog medveđeg „leka“ u terapiji pacijenata.

Žuč barem deluje...

Ali ima životinja koje su zaista već praktično istrebljene zbog njihovih „lekovitih“ svojstava. To se pre svega odnosi na javanskog nosoroga (Rhinoceros sondaicus), koji je donedavno obitavao sve od severa Indokine, pa do zabačenih ostrva Indonezije. Ali to je prošlost: danas još samo pedesetak javanskih nosoroga živi u nacionalnom parku Ujung Kulon na zapadu Jave, a i tamo vrebaju lovokradice koji bi da njihov dragoceni rog prodaju mušterijama u Vijetnamu ili Kini.

S obzirom na to da javanskih nosoroga praktično više nema, trgovci tom „medicinom“ su se okrenuli njihovim nešto većim, afričkim rođacima – s poraznim posledicama: samo u Južnoafričkoj Republici, lovokradice su prošle godine pobili 1.215 nosoroga. Na Dalekom istoku se, naime, veruje da prah nosoroga deluje protiv bolova i temperature, dakle otprilike kao aspirin, s tom razlikom što aspirin dokazano deluje, a za prah roga nosoroga apotekari ne znaju šta bi uopšte tu moglo da deluje.

Pravi razlog popularnosti tog „leka“ objašnjava nam Daglas Hendri, savetnik nevladine organizacije Education for Nature Vietnam: „Onaj ko zbog mamurluka, umesto aspirina, popije prah roga nosoroga koji je platio 5.000 dolara, taj pokazuje: ja sam uspo, ja sam na samom vrhu.“

Ta organizacija zato sarađuje s mestima i markama koje posećuju ti novi dalekoistočni tajkuni: sa golf klubovima, centrima za fitnes i vijetnamskim ekspoziturama skupih automobila po kojima su oblepili plakate na kojima piše „Rog nosoroga sastoji se od keratina, baš kao i tvoji nokti“. Zaštitnici životinja uspeli su da to ubace i u vijetnamske školske udžbenike – ali za javanskog nosoroga praktično je već kasno.

Ugrožene životinje kao delikates

Ima još mnogo životinja kojima preti izumiranje: najpoznatiji je svakako indokineski tigar (Panthera tigris corbetti), čiji se mnogi sastojci koriste u tradicionalnoj „medicini“ – i gde su kupci spremni da plate praktično svaku cenu. Lek koji se proizvodi od kostiju tigra, navodno „čini čuda“ u tegobama zglobova i kostiju, ali je jedini ishod tog verovanja da populacija tigrova drastično opada.

Teško je reći koliko još ima indokineskih tigrova: to su samotnjaci koji krstare ogromnim, divljim područjima Kambodže i Laosa. Neki tvrde da ih ima možda još samo pedesetak, a drugi izvori navode da ih je ipak nešto više. U svakom slučaju, lovokradicama je prva adresa za prodaju tih tigrova – Vijetnam. Tamošnji mediji neretko javljaju da je policija u prtljažniku pronašla smrznuto truplo tigra, jer su iznosi koji se tu okreću ogromni.

Neke životinje moraju da strahuju za svoj opstanak i zbog vijetnamskih sladokusaca. Malajski ljuskar (Manis javanica), dobroćudna drevna životinja koja se hrani insektima, je, recimo, birani specijalitet sa kojim želi da se pohvali svaki bolji vijetnamski restoran. I tu neprestano stižu vesti o zaplenama policije. Od 2012. do 2014, u vijetnamskoj luci Hai Pong zaplenjene su 34 tone smrznutih malajskih ljuskara, ali niko ne zna koliko ih je završilo u tanjirima.

Ali ni medvede koji su konačno oslobođeni iz svojih mračnih i tmurnih boravišta, zapravo ni sad ne čeka sloboda. Oni će, u najboljem slučaju, biti smešteni u veliki ograđeni prostor nacionalnog parka Tam Dao koji je uredila fondacija organizacije Animals Asia, jer nakon toliko vremena provedenog u zatočeništvu, oni više ne mogu da se snađu u divljini. Ekolozi poput Daglasa Hendirea ipak su oprezni optimisti: „Verujemo u buduće generacije. Oni drugačije razmišljaju od njihovih roditelja i dedova. Mnoge mlade Vijetnamce uopšte ne privlači tradicionalna medicina gde povrh svega moraju da trpe ili umiru zaštićene životinje.“

Mladima su, dakle, ipak draže „obične“ pilule – na sreću nedužnih medveda ili tigrova.