Im Ajman već 36 godina ima problema sa spavanjem. Preko dana joj poslovi odvraćaju pažnju od misli o tome gde joj je sin. Ali noću dugo ne može da zaspi. Stalno baca pogled ka vratima, nada se da će Ajman da se vrati.

Dane voli provoditi u kuhinji gde je i Ajman, kada je još uvek bio kod kuće, provodio najviše vremena. Misli na to kako Ajman, dok ona ljušti pomoradnže, s vrata dovikuje: „Mama, evo me, vratio sam se“. Pa bi mu pohrlila u susret. A onda joj nož i pomorandža ispadnu iz ruku i shvati da se sve to dešava samo u njenoj glavi.

U stvarnosti, Ajman se nikada nije vratio kući nakon što je 1982. otet, na vrhuncu rata u Libanu. „Bilo je to 28. juna, ponedeljak ujutro. Pokupili su ga dok je odlazio na posao“, priča Im, dok drži sliku sina u ruci. Ajman je tada ima 22 godine i radio je u jednoj banci. Pomagao je majci, život je bio pred njim. A onda je postao jedan od 17.000 sinova, supruga, očeva koji su nestali tokom građanskog rata. „Volim da verujem da je još uvek živ. Možda je negde zarobljen“. Suze joj teku niz lice dok to priča.

Vlasti do sada nisu učinile mnogo kako bi se rešila njihova sudbina., ali aktivisti ponovno vrše pritisak na poslanike da usvoje Zakon o nestalima i on je trenutno u parlamentarnoj proceduri.

Umetnost i dokazi

Im Ajman smo sreli na izložbi u organizaciji Međunarodnog crvenoga krsta na kojoj se sudbine nestalih predstavljaju kroz umetnost. Crveni krst sakuplja svedočanstva porodica nestalih, ali i DNK-uzorke koji bi mogli da pomognu da se jednog dana, ako posmrtni ostaci budu pronađeni, utvrdi identitet. „To činimo kako bi parlament mogao da izglasa zakon i kako se ne bi moralo da se kreće od samog početka“, kaže za DW Jara Kvej iz Crvenoga krsta.

Fotografkinja Dalija Kamisi, koja je živela u Libanu tokom građanskog rata, poslednjih osam godina beleži priče nestalih. U njenoj bogatoj arhivi izdvajaju se portreti izmučenih majki. Na jednoj od fotografija je Im Aziz koja sedi ispod fotografija svoja četiri sina koji su oteti dok je porodica doručkovala. Im Aziz još uvek čuva njihove stvari, odeću pa čak i školsku torbu njenog, tada 13-godišnjeg sina. „Rekla mi je da ne veruje da su joj sinovi još živi, ali da hoće da zna šta se s njima dogodilo, gde se nalaze“, kaže Dalija. „Dok ne sahraniš svoje najmilije, ne može biti konačnog opraštanja.“

Kopanje po prošlosti ugrožava mir?

Hiljade nestalih se, prema istraživanjima, nalaze u više od stotinu masovnih grobnica širom zemlje, na javnim površinama i šumama. Nevladina organizacija „Za nestale“ sakupila je podatke o 112 takvih grobnica, ali nadležno povereništvo vlade do sada je prihvatilo postojanje samo tri lokacije. Justin di Majo iz organizacije „Za nestale“ kaže da zato ne žele da odaju lokacije drugih grobnica. Mnoge su, naime, uništene zbog građevinskih projekata.

U organizaciji naglašavaju da rade na pronalaženju posmrtnih ostataka nestalih ne zbog pravnog procesa i pronalaženja krivaca, već samo kako bi pogođene porodice mogle dostojno da se oproste od svojih najmilijih. Neki od mogućih osumnjičenih su danas ugledni političari. Aktivisti takođe strahuju da bi dublje kopanje po prošlosti zemlje moglo da ugrozi ionako krhki mir u Libanu.

To su strahovi koje dele i porodice nestalih. Im Ajman ne želi da zna ko je oteo njenog sina. To bi mogao da bude neko koga poznaje, možda čak i komšija. „Šta da pitam političare? Cela zemlja je ruševina. Nadam se da će mi jednog dana reći gde je moj sin.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android