DW: Komemoracija žrtvama takozvane „tragedije u Blajburgu“ od pre 75 godina, zbog korona-virusa je otkazana. Umesto toga, kardinal Vinko Puljić održao je misu u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, Sarajevu. Šta se 16. maja 1945. dešavalo u austrijskoj opštini Blajburg, koja se nalazi na današnjoj granici sa Slovenijom?

Klaus Buhenau: Početkom maja 1945. vojnici i civili koji su bili saveznici nacističke Nemačke, predali su se kod Blajburga britanskim trupama. Oni su ih međutim preko tadašnje jugoslovenske granice poslali u ruke Titovim partizanima. Počeli su delimično spontani, delimično planirani masakri i marševi smrti, koji su trajali nedeljama, pa i mesecima.

Ljudi su ubijani na različite načine, većina njih na prostoru današnje Slovenije. Demograf Vladimir Žerjavić je u međunarodno priznatoj studiji objavio da je među žrtvama bilo 45.000 Hrvata, 4.000 Muslimana, 8.000 do 10.000 Slovenaca i 2.000 crnogorskih i srpskih četnika. U njegovom istraživanju se procenjuje da je bilo 70.000 do 80.000 ubijenih.

S obzirom na to da su većina žrtava bili hrvatski vojnici, Blajburg je već dugo mesto sećanja na hrvatske žrtve. Monopol na to sećanje dugo je držala antikomunistička emigracija i bivše ustaše. U redovima hrvatske emigracije oduvek je, preko crkve, održavano sećanje na Blajburg, dok je u Jugoslaviji to bilo zabranjeno sve do sloma vladavine komunista.

Bivši nemački ministar i nekadašnji visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Kristijan Švarc-Šiling, u autorskom tekstu za DW, ocenio je da je Blajburg jedan od najvećih fašističkih skupova u Evropi. Može li to tako da se nazove?

To je suviše pojednostavljeno. Žrtvama Blajburga je bilo zajedničko to što nisu bili na strani komunističkih partizana – što sve njih automatski ne svrstava u fašiste. Ali ako se pogleda na skupove koji su održani poslednjih godina u Blajburgu, onda se mora reći da je reč o šarolikoj grupi učesnika.

Za vreme Hladnog rata sećanje na Blajburg imalo je jasan post-fašistički karakter. Ali 1990-ih godina u to su se uključili hrvatski nacionalisti novog tipa, od kojih su mnogi i sami imali komunističku prošlost, a poslednjih godina i predstavnici hrvatskog političkog establišmenta. Među njima nisu samo predstavnici HDZ, već i socijaldemokrate. Pored toga, i crkva ima snažan udeo, a tu su i nacionalisti, među kojima možete naći i ljude koji su jasno prepoznatljivi kao pristalice ustaša.

Na kojoj je poziciji kardinal Puljić koji je vodio misu za žrtve Blajburga u Sarajevu?

Puljić je preuzeo Vrhbosansku nadbiskupiju 1991, neposredno pre rata u BiH. On je, s obzirom na izbeglištvo i progon, doživeo drastično opadanje svoga „stada“. Uprkos tome, njega ne bije glas da je nešto posebno nacionalistički nastrojen. Već dugo učestvuje u radu Međureligijskog veća BiH.

Ne znam zbog čega je biskupska konferencija odlučila da ovogodišnju komemoraciju prebaci u ruke kardinala Vinka Puljića. On je doduše bio predviđen kao glavni govornik na ceremoniji u Austriji, koja zbog korone nije mogla biti održana. Moguće je da se imenovanjem Puljića kao centralnog crkvenog predstavnika na ceremoniji obeležavanja želeleo da se pošalje signal u pravcu depolitizacije i ekumenizacije te komemoracije.

Ekumenizacije?

Puljić ima solidne kontakte s drugim verskim zajednicama i to ne samo u Bosni. U svojoj propovedi on je drugim poglavarima verskih zajednica signalizirao da komemoracija za Blajburg nije uperena protiv njih. Nacionalistički orijentisanom kleru, kao što je poznato, to niko ne bi mogao da poveruje.

Ako je to bila ideja koja je stajala iza odluke da se misa održi u Sarajevu, onda ona nije urodila plodom. Mitropolit Srpske pravoslavne crkve Hrizostom Jević izjavio je da je misom u Blajburgu kardinal Puljić zatvorio vrata za saradnju...

Srpskoj pravoslavnoj crkvi bi dobar savet bio da počisti ispred sopstvenih vrata. I oni drže komemoracije svojim herojima i žrtvama. Mitropolit Hrizostom bi mogao da krene drugim putem i da kaže „Okej, ako i vi pristajete na to, onda bismo i mi mogli da iz naših podsećanja na žrtve izbacimo političke konotacije.“ To bi bio korak u pravcu istinske ekumene.

Velika je razlika, ako se kaže: „Tamo su ubijani ljudi bez sudskih procesa“. Stoga ih mi, na osnovu naših ubeđenja o ljudskim pravima, najpre smatramo nedužnim i zato smemo da se na njih sećamo, iako se oni ne mogu porediti sa žrtvama ubijenim u koncentracionim logorima. A drugačije je kada se kaže da su to bili heroji ustaške države, da je to bio sjajan projekat, a da su ratovi 1990-ih bili produžetak tog herojstva na koje se sada podseća.

Vi ste se 15 godina bavili religijama i konfesijama u bivšoj Jugoslaviji. Kakvu ulogu one imaju u pomirenju na Balkanu?

I dalje verujem da postoji specifičan verski potencijal za pomirenje. I to zato što ljude koji su vernici povezuje ideja da i najteži gresi mogu biti oprošteni i da je Bog najviša instanca koja oprašta kada dođe do istinskog pokajanja. Zato za svakoga sme da se moli, pa i za najveće grešnike – bez da se oni politički opravdavaju. Zemaljski spor je neka vrsta gromobrana kada dođe do grmljavine. Sekularno orijentisani ljudi nemaju tu mogućnost delegiranja.

Ali potencijal, koje religije imaju po pitanju pomirenja u bivšoj Jugoslaviji nije istinski iskorišćen. S jedne strane zato što su društva istočne i jugoistočne Evrope veoma sekularna. Verske ideje tamo imaju samo ograničeni domet i mešaju se s nacionalnim i političkim predubeđenjima koje sežu i duboko među sveštenstvo. A kada u višim krugovima sveštenstva imate određeni broj nacionalista, to se odražava i na bazu i na laike. To recimo ide tako daleko da se ljudi ne usuđuju da se dotaknu neke određene teme. A na visokim pozicijama u crkvi su i dalje ljudi koji se dovode u vezu s ratovima 1990-ih.

Tako je na primer dugo postojao stabilan savez između hrvatskog katolicizma i HDZ-a. Bez podrške crkve ta novoosnovana partija u Hrvatskoj verovatno ne bi mogla da izgradi svoj autoritet nakon sloma Komunističke partije 1990/91. Stoga se sve to, kao i ono što se dogodilo u ratovima koji su usledili – rat protiv Muslimana u Bosni i masovno bekstvo hrvatskih Srba 1995. – do danas dovodi u vezu s Katoličkom crkvom. Za vođenje rata su naravno bile odgovorne politika i vojska, ali jasno je da je Katolička crkva rat koji je vodila hrvatska strana uglavnom zagovarala i tumačila kao pravedan, odbrambeni rat i to čini i do dan-danas.

Pa ipak, između Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve u BiH i Hrvatskoj postoje kontakti, zasnovani na dugogodišnjim vezama. To su manje kontakti između institucija, a više između pojedinaca, recimo mitropolita i biskupa. Oni imaju različit stepen stabilnosti i nisu u stanju da odole svakom potresu, kao što se vidi po reakciji vladike Hrizostoma po pitanju mise za Blajburg koja je održana u Sarajevu.

Klaus Buhenau je profesor istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu Regensburg. Godine 2003. odbranio je doktorsku disertaciju na temu „Pravoslavlje i katolicizam u Jugoslaviji 1945-1991. srpsko-hrvatsko poređenje“. Habilitaciju (zvanje univerzittskog profesora) stekao je svojim radom „Ruskim tragovima: Pravoslavni antizapadnjaci u Srbiji 1850-1945“. Buhenau je pripadnik Evangelističko-luteranske crkve.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android