Prema julijanskom kalendaru 23. februara, a 8. marta prema gregorijanskom, rusko društvo primorano je da se suoči sa prošlošću o kojoj je veoma teško suditi. Uobičajeno je da se povodom stotih godišnjica organizuju velike državne manifestacije. Međutim, iz straha od prošlosti, to nije slučaj i sa Februarskom revolucijom u Rusiji. Nikolaus Kacer, direktor nemačkog Istorijskog instituta u Moskvi, kaže da je spas države od anarhije uvek bio dominantan faktor u ruskom viđenju istorije. On na taj način objašnjava upadljivu uzdržanost u odnosu prema okrugloj godišnjici. Jer 1917. i godine koje su usledile, zaista su bile anarhističke.

Predsednik Vladimir Putin je doduše u decembru naložio da se pripremi obeležavanje godišnjice, ali je zvanični zahtev za to stigao upadljivo kasno. U Putinovoj ponovo ojačanoj Rusiji, sopstvena država od pre sto godina doživljava se kao slaba. Sa vlasti je svrgnut zakonski vladar Nikolaj II. Rusija je ponovo postala jaka tek pod boljševicima. Pa zašto se onda podsećati na vremena slabosti?

Mnogi od Kalinjingrada, do Vladivostoka misle ovako: sve što je Rusiju učinilo jakom, velikom i suverenom je dobro – bez obzira da li su to Romanovi ili Staljin. Međutim, revolucije koje su ugrozile kontinuitet države – one su loše. I još nešto: „Većina Rusa ne zna ništa o prethodnici velike Oktobarske revolucije“, kaže Jurij Pivovarov, istoričar na moskovskom Univerzitetu Lomonosov.

Situacija uoči Februarske revolucije

Neposredni uzrok ustanka u februaru bio je Prvi svetski rat, glad i ekonomska beda. Ruske trupe su od 1915. bile u povlačenju. Izgubljene su Poljska, Litvanija i sve oblasti duž linije Dvina, do Rumunije. Bio je to totalni kolaps celog Zapadnog fronta. Moral je bio na nuli. Samo tokom 1916. dezertiralo je oko milion i po ruskih vojnika. Stanovništvo je patilo od gladi i hladnoće.

Zima 1916/17. bila je neobično oštra. Ogreva, drva i uglja, nije bilo. Industrija je uglavnom proizvodila za potrebe rata. Da bi to moglo da se plati, štampan je novac. Inflacija je bila galopirajuća, krajem 1916. iznosila je 400 odsto. Rusija je još uvek 85 odsto bila poljoprivredna zemlja, ali je u nekoliko industrijskih centara bilo štrajkova i radikalizacije. Posebno u Petrogradu, koji se kasnije zvao Lenjingrad, a danas Sankt Peterburg.

„Dajte nam hleba, gladni smo!“

Mnogo pre ključnog 23. februara, u velikim fabrikama municije došlo je do nemira. Noću su se ispred pekara formirali redovi. Hiljade ljudi je skandiralo: „Hleba, hleba!“ Ali, car je odlučio da poseti trupe.

Situacija je posebno eskalirala u fabrikama Putilov i Ajvas. Pobunili su se radnici – zapravo, to su najčešće bile žene čiji su muževi bili na frontu. Mase su razoružale i tukle policiju, dok je vojska još uvek bila neodlučna. Car je telegramom naredio da se pobuna u Petrogradu pod hitno suzbije, pa je sledećeg dana u pucnjavi život izgubilo oko 60 demonstranata. Posle toga, čitavi pukovi solidarisali su se sa štrajkačima.

Za samo nekoliko dana formirani su Saveti radnika i vojnika. Situacija je bila nepregledna. Mada je carska vlada u Petrogradu proglasila opsadno stanje, vojska je pozivala na podršku ustanicima. Radnici i vojnici u Moskvi, sledili su primer Petrograda: zauzete su stanice i telegrafske službe. Car više nije mogao vozom da se vrati sa fronta. Nije hteo da abdicira. Istovremeno sve glasniji su postajali oni koji su zahtevali njegovu smrt.

Ustanak u gradovima podržala je buržoasko-liberalna inteligencija, sklona političkim reformama – posebno nastavnici, lekari, advokati i pravnici. Nikada ranije Rusija nije bila bliža zapadnoj Evropi.

Rezultat – pobeda boljševika

Potpuno pogrešno procenjujući realnost u fabrikama, na ulicama i u gradovima, Nikolaj II u telegramu predsedniku Dume 26. februara zahteva da se parlament raspusti. Poslanici to odbijaju. Samo dan kasnije, konstituisan je komitet Dume, kako bi se ponovo uspostavio javni red. Poslanici su preuzeli vladine kancelarije, imenovan je novi vrhovni komandant. Ruski parlament preuzeo je državne poslove. Slično kao 1789. u Parizu, upravo to je bio čin svrgavanja dotadašnjih vlastodržaca. Ulična pobuna dovela je do prave revolucije.

Od posebnog značaja za promenu vlasti bila je uzdržanost – čak prećutno odobravanje – generala. Interes vojske bio je jasan: nisu oni bili zagrejani za liberalne ideje, već su njihovi ključni interesi bili: sposobnost odbrane zemlje i – nastavak rata. Odlučujuća politička bitka izbila je pola godine kasnije. U Oktobarskoj revoluciji pobedili su boljševici, a nova multinacionalna država – SSSR – formirana je tek 1922. Rusi više vole da se sećaju tog datuma, a manje revolucije u februaru.