Zamislite da ste uveče izašli iz kuće. I – s jedne strane stoji neko sa zastavom Nemačkog rajha, a sa druge strane – muškarac koji u megafon viče: „Neka gore domovi za azilante!" I dok ste još u šoku zbog te scene, nepoznata osoba Vam prilazi s leđa i šapuće Vam na uvo: „Znamo gde stanuješ, lako ćemo te naći!"

Ako ne živite u Drezdenu ili niste nabasali na demonstracije Pegide ponedeljkom uveče, onda ovakve scene nećete doživeti, jer većina ljudi ima normalno vaspitanje i zna da takva shvatanja i pretnje nisu u redu.

Neki bi, doduše, rado ispoljili takve poglede, ali to ne rade jer se boje krivičnog gonjenja i policije. Taj strah nemaju na internetu. Onaj ko na društvenim mrežama preti, širi rasizam ili vređa, u Nemačkoj faktički ne mora da strahuje od krivičnog gonjenja.

Pohvala iz Rusije za nemački zakon

Izuzetak su slučajevi koji izazivaju veliku pažnju javnosti. Nakon što je političar AfD Jens Majer na Tviteru izneo rasističku uvredu na račun Noe Bekera, sina Borisa Bekera, Berlinski pokrajinski sud mu je zabranio da tako piše. Hronično preopterećeni nemački sudovi se obično ne bave uvredama manje poznatih ličnosti.

Nemačka vlada je identifikovala problem ali je na njega nažalost reagovala jednim od najglupljih i najopasnijih zakona koji su poslednjih godina doneti u Saveznojk Republici Nemačkoj – iako su ga pre toga gotovo svi stručnjaci kritikovali.

Budimo fer – bilo je i pohvala. Poslanici Putinove stranke Jedinstvena Rusija u Dumi smatraju da je nemački zakon čak toliko dobar da bi odmah mogao da se prekopira i predloži u Rusiji.

U slučaju dvojbe – protiv optuženog

Zakon o poboljšanoj primeni prava na društvenim mrežama (NetzDG) je u Nemačkoj na snazi od početka godine – i pojačano brisanje postova na društvenim mrežama je već počelo. Njegov žrtve su i politički i satirični tekstovi koji nisu ni krivičnopravno relevantni niti predstavljaju jezik mržnje. Tviter je pokazao poseban nedostatak smisla za humor i privremeno blokirao nalog satiričnog magazina Titanik.

Kada nemačka država preti kaznama, internet-koncerni delaju po principu „In dubio contra reum" – u slučaju dvojbe protiv optuženog. Fejsbuk, Tviter i druge društvene mreže su još i pre stupanja novog zakona na snagu morali da proveravaju svoje sadržaje sa stanovništa krivičnopravne relevantnosti. Problem sa novim zakonom je u tome što oni koji rade za te kompanije sada brže nego ranije brišu sadržaje i blokiraju korisnike.

Ima i sadržaja kod kojih laici ne mogu da na prvi pogled prepoznaju da li su krivičnopravno relevantni, kod kojih mora da se dobro odmeri sa čime se otišlo predaleko a šta još može da se podvede pod umetničku slobodu.

Ironija je u tome što je moguće i da je ministar pravde Haiko Mas žrtva sopstvenog zakona. On je u novembru 2010, nakon što je Tilo Saracin objavio svoj „rasni nauk" pod naslovom „Nemačka ukida sebe", objavio tvit koji je glasio: „Prilikom posete islamske zajednice u Sarbrikenu mi je ponovo postalo jasno kakav je idiot taj Saracin".

Satira ili pretnja?

Pri tome je naprosto pogrešno okarakterisati Saracina kao idiota, jer je reč o pojmu iz starogrčkog jezika – on označava osobe koje se drže podalje od javnih i političkih stvari, što Saracin nažalost ne čini. Ispravno bi bilo bilo okarakterisati ga kao lošeg pisca iz hobija i odvratnog rasistu iz ubeđenja, koji je od mržnje prema manjinama u Nemačkoj ponovo napravio salonsku disciplinu.

Da li i ovaj iskaz potpada pod NetzDG pa bi zbog toga trebalo da bude obrisan, ili je to sloboda mišljenja? Budimo iskreni: hoćete li stvarno da o tome odlučuju Fajsbuk, Tviter i slični? Prvi potez nove vlade bi trebalo da bude ukidanje ovog zakona.

Pri tome stvar ne bi bila rešena, jer nije slučajno to što u najoštrije kritičare novog zakona spadaju desničarski populisti, desničarski ekstremisti i neonacisti? Oni hoće i dalje da huškaju i da nekažnjeno šire rasizam, seksizam i antisemitizam.

Zato nam je potrebna internet-policija. Ne mislim na patrole koje bi trebalo povući sa ulica i prinuditi da povazdan čitaju zaglupljujuće komentare na Fejsbuku. Mislim na obrazovane ljude koji mogu da odmere šta je satira i polemika a šta pretnja i huškanje naroda; kompetentne osobe koje umeju da prepoznaju da li se nekom korisniku samo nešto „omaklo", pa mu na to treba ljubazno ukazati, ili je neko prekoračio granicu krivičnog dela.

Brisanje postova nije dovoljno

Problem nekažnjivosti na internetu novim zakonom neće biti otklonjen, jer se brišu samo krivičnopravno relevantni postovi, pa će nemačko pravosuđe i dalje biti preopterećeno. Potrebno je više resursa i više sudija koje se razumeju u tematiku.

Ako neko preti da će me fizički napasti, neću samo da se ta pretnja obriše. Hoću da ta osoba shvati da tako nešto ne može i dalje nekažnjeno da radi. Ako neko napiše da „Gas za Jevreje", onda hoću da ta osoba odgovara za huškanje naroda – a ne samo da se nervira jer joj je post obrisan.

Internet-policija bi bila bitno skuplja od pukog prenošenja odgovornosti na koncerne kakvo imamo sada. Ko će to da plati? – pitaće se neki. No, postoji model prema kojem firme plaćaju porez u zemljama u kojima ostvaruju dobit, pa se od toga plaćaju državni izdaci poput policije, škola ili bolnica. Epl, Alfabet i Fejsbuk nisu baš ljubitelji takvog modela, ali to je druga stvar.

Krsto Lazarević je rođen u Bosni i Hercegovini i kao dete je sa porodicom došao u Nemačku. Danas živi u Berlinu, radi kao novinar i publicista i piše za različite medije na nemačkom jeziku. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android