„Morate li da platite veći račun za grejanje?“, pita televizijska novinarka jednu građanku, pred ulazom u kuću.

Ona iz džepa vadi papir i kaže: „Do sada smo plaćali 40 maraka mesečno, a ubuduće ćemo morati da plaćamo 80 maraka. To je duplo više.“

Valuta otkriva da je reč o televizijskom prilogu iz arhive nemačkog javnog servisa ARD.

„Energetska kriza pogađa sve zemlje zapadnog sveta“ – to bi mogla da bude i izjava nemačkog kancelara Olafa Šolca. Ali to su reči bivšeg kancelara Vilija Branta, takođe socijaldemokrate, kojima je u novembru 1973. godine promovisao „nedelje bez automobila“.

Više paralela

Očigledne su paralele između sedamdesetih godina i situacije danas, kaže profesor ekonomije Peter Tilman sa Univerziteta Gisen. „Tada se učetvorostručila cena nafte, sada se, pre svega, drastično povećala cena gasa.“ Kao i tada, ceo svet je u šoku zbog poskupljenja.

Naftnu krizu i tadašnji rast cena pamti Eberhard Flamer, koji je tada imao dvadeset godina i počeo da radi u banci. U roku od nedelju dana cena na benzinskim pumpama se udvostručila, na više od jedne marke za litar goriva. Cena lož-ulja je, priseća se, skočila sa 10 na 60 feninga. Oni koji su u rezervoaru imali samo malo ulja, isključili su grejanje.

Reakcija društva bila je energična: „Naftni tajkuni na Bliskom istoku postali su neprijatelji. Neka pojedu i popiju svoju naftu, mi je više nećemo uzimati“, opisuje Flamer tadašnje raspoloženje.

Naredne sedmice i meseci će pokazati da li će nemačko društvo sada reagovati slično.

Lekcija za Centralne banke

U ono vreme, rastuće cene energenata rekordno su povećale stopu inflacije. U decembru 1973. godine poskupljenje je iznosilo 7,9 odsto – identično kao prošlog meseca u Nemačkoj.

I tada, kao i danas, postojao je konsenzus među ekonomistima: kada cene naglo rastu, glavni zadatak Centralne banke je da snizi stopu inflacije kroz višu kamatnu stopu. Mišljenja su se razlikovala samo po pitanju pravog vremenskog trenutka i visine kamatne stope.

Ekonomista Tilman smatra da je iskustvo iz istorije sada veoma važno. U SAD i Evropi se tada pokazalo da neodlučnost može da dovede do još većih problema. „Barem je Centralna banka SAD naučila svoju lekciju“, kaže Tilman.

On zahteva odlučnu akciju Evropske centralne banke (ECB). ECB je prošle nedelje donela odluku o najvećem povećanju kamatne stope u svojoj istoriji, podigavši referentnu kamatnu stopu za 0,75 odsto, na 1,25 odsto.

Ponovo masovna nezaposlenost?

Rastuće kamatne stope su, međutim, otrov za ekonomski razvoj i mogu da povećaju stopu nezaposlenosti. Upravo to se dogodilo pre oko 50 godina u Zapadnoj Nemačkoj, kada se broj nezaposlenih za kratko vreme povećao sa 273.000 (1973) na 1,1 milion (1975).

Upravo tu postoji najveća razlika: umesto smanjenja broja zaposlenih, sada su veliki problemi demografske promene i nedostatak kvalifikovanih radnika.

Najbolji primer za to je bivši mladi bankar Eberhard Flamer. On već decenijama rukovodi kompanijom koja je dobavljač za automobilsku industriju sa 1.300 zaposlenih širom sveta. Kaže da je poslednjih godina u toj kompaniji uložio mnogo truda za obuku ljudi. „Ne bismo sebi učinili uslugu, ako bismo uneli neizvesnost“, kaže Flamer.

Povratak masovne nezaposlenosti se izgleda isključuje – što je umirujuće u ovim vremenima. Ali, da li je inflacija tu da ostane? „Krizu koja je tek počela ne smemo potceniti.“ Procenu Vilija Branta danas bi verovatno doslovno mogao da ponovi kancelar Olaf Šolc.

ard/dw

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.