Kako je to moglo da se dogodi?
Paleta potencijalnih kandidata Demokratske stranke za predsedničku trku u početku je bila raznovrsnija nego ikad: žene, Afroamerikanci, Latinoamerikanci, mladi, dinamični, optimistični. Među njima je bilo i homoseksualaca. Kandidata je bilo toliko da u prvim TV-sučeljavanjima nisu svi mogli ni da stanu na pozornicu, tako da je predstavljanje moralo da bude podeljeno na dve večeri.
Tako je bilo u julu prošle godine. A danas, osam meseci kasnije, trka za osobu koja će da se suprotstavi Donaldu Trampu svela se na jednog 77-godišnjeg bivšeg potpredsednika, poznatog po svojim verbalnim ispadima i zaboravnosti, ali i po sklonosti da grli žene na način daleko van granica pristojnosti. S druge strane, tu jedan 78-godišnji senator koji upravo iza sebe ima jedan srčani udar, samog sebe naziva „socijalistom“, ali ne otkriva kako bi finansirao svoju politiku široke ruke. I koji je poznat po svojoj tvrdoglavosti. Jedan uopšte nema nikakav program, a drugi ima program koji nema podršku većine.
Većina želi umerenog kandidata
Pritom rezultati dosadašnjih predizbora za demokratskog kandidata pokazuju sledeće: birači Demokratske stranke žele jedno – jedinstvo. Oni su spremni da izaberu osobu za koju veruju da može da pobedi Donalda Trampa. I politički ciljevi su više-manje jasni: demokrate žele da se država brine o siromašnima i slabijima, zalažu se za zdravstveno osiguranje za sve (u kakvom obliku, to nije važno), žele razumne zakone o nošenju oružja, borbu protiv klimatskih promena i umerenu bezbednosnu i spoljnu politiku.
Većina želi umerenog kandidata i zato ne podržava ekstremne i beskompromisne stavove Bernija Sandersa. Zato su mnogi sada stali iza Džoa Bajdena i to nakon što je u saveznoj državi Južnoj Karolini s gotovo 50 odsto glasova odneo nadmoćnu pobedu. I nakon što su drugi umereni kandidati poput Ejmi Klobučar i Pita Butidžidža odustali od kandidature i Bajdenu pružili podršku. Jedinstvo čini jačim, a pobednika svako rado podržava.
Bez snage za hrabre odluke
No, ako dozvolite, da za trenutak možda sanjarimo o tome šta bi bilo da je proces izbora kandidata protekao drugačije i da je Demokratska stranka pokazala da ima čvrsto vodstvo? I da je unapred odlučila u kom ideološkom smeru bi proces morao da se kreće. I da su biračima na izbor data maksimalno dva kandidata, npr. umerena Ejmi Klobučar ili progresivna Elizabet Voren. Dve mudre žene koje gledaju napred i znaju kako da sklapaju koalicije.
S ujedinjenim demokratskim predizbornim mehanizmom, s podrškom stranačkih veličina poput Džoa Bajdena, čije su zasluge tokom duge karijere nesprone, i Bernija Sandersa koji je u stanju kao niko drugi da motiviše mlade birače – i Klobučar i Voren bile bi u stanju da se suprotstave aktuelnom predsedniku. Ali stranačko rukovodstvo se povuklo i izbor prepustilo biračima. A oni su naprosto bili preopterećeni tolikim izborom. Na kraju su presudili Sandersova organizacija i mnoštvo frenetičnih mladih birača i Bajdenova popularnost. Ostali kandidati nikada nisu imali neku ozbiljniju šansu.
Najbolje rešenje: Sandersovo povlačenje
Džo Bajden odjednom doživljava povratak svoje karijere. Pobedio je u saveznim državama u kojima čak nije ni vodio kampanju, poput Minesote gde je 2016. Sanders uverljivo porazio Hilari Klinton. Bajdenu je to pošlo za rukom uz podršku Ejmi Klobučar koja dolazi iz te savezne države.
Krajnje je vreme da demokrate zbiju redove i koncentrišu se na ono što im je zapravo zajednički cilj – a to je da u novembru pobede Donalda Trampa. Nekakav konačni obračun između Bajdena i Sandersa na stranačkoj konvenciji bio bi veoma štetan po stranku. Zato bi Berni Sanders sada trebalo ozbiljno da shvati poruku birača, ako mu je stalo do toga da Tramp u novembru napusti Belu kuću. Birači ne žele revoluciju, već umerenog kandidata. Pa zvao se on i Džo Bajden.