Ona sedi na kauču u svojoj kući i pažljivo razmotava niti. Slabo vidi i čuje, ali neumorno pravi maskirne mreže za ukrajinsku vojsku koja se bori za svoju zemlju protiv ruske agresije. Ljubov Jaroš ima 102 godine i živi u selu Hodorkivu. Rođena je davne 1920. u susednom selu Pustelniki, u pokrajini Žitomir.

Porodica iz koje ona potiče bila je imućna. Držali su kokoške, svinje, krave i konje. Ali, onda im je komunistički režim Sovjetskog Saveza oduzeo svu stoku i sve stvari i predao ih tada formiranim kolhozima. Tako su se, naime, u Sovjetskom Savezu zvala velika poljoprivredna imanja u kojima su radili seljaci kojima je oduzeta imovina.

Kad je počeo Holodomor, Ljubov je imala 13 godina. Sovjetsko rukovodstvo je svesno izazvalo masovnu glad u Ukrajini 1932. i 1933. godine s ciljem da se ukrajinski seljaci prisile da rade u kolhozima i da se istovremeno za sva vremena slomi nacionalni pokret otpora. Već 1931. je desetine hiljada intelektualaca deportovano u Sibir, među njima su bili i najvažniji ukrajinski pesnici, književnici i umetnici. Otvorena rasprava o tom progonu i Holodomoru u Ukrajini mogla je da počne tek nakon sloma Sovjetskog Saveza početkom 1990-ih godina. Ukrajinski parlament je 2006. Holodomor označio kao genocid nad ukrajinskim narodom.

Danas, 30. novembra 2022, nemački Bundestag raspravlja o inicijativi četiri poslaničke grupe kojima bi Holodomor trebalo da bude priznat kao genocid. Prema ukrajinskim istoričarima, 1930-ih godina u Ukrajini je od posledica Holodomora umrlo gotovo četiri miliona ljudi.

-pročitajte još: Koliko je realno da Rusija plati Ukrajini reparacije?

„Nije bilo ništa za jelo“

„Nije bilo dovoljno starog hleba, a nije bilo ni svežeg. Onaj ko je imao krompir, ljuštio ga je tako da su na kori ostajale klice. To je onda sađeno da izraste novi krumpir. Tako smo pokušavali da uzgajamo krompir“, s tugom se priseća Ljubov Jaroš. „Nije bilo ništa za jelo.“

Ljudi su, da bi preživeli, brali cvet lipe i koprivu, mleli su ih i od toga pravili kolačiće. Čaj su pravili od repe. „Samleli bismo malo pšenice i od toga smo kuvali tanku supu. To bismo posrkali tek da nešto pojedemo, i onda bismo opet legli“, priča ona.

Zbog toga što je stalno bila gladna, natekle su joj ruke i noge. „Imala sam strašne, bolne rane i nisam mogla da hodam. Otac me iznosio napolje“, priča Ljubov. Noću je halucinirala i roditelji su strahovali da neće preživeti.

„Mnogo dece je umrlo od gladi“

Ljubov kaže da su mnoga deca tada umrla od gladi. „U kućama su umirala deca. Muškarci koji su još imali nešto snage, išli su od kuće do kuće i kad bi videli da neka od njih leže pored peći ili na nekom drugom mestu, skupljali bi ih, stavljali u kola, pa bi iskopali veliku rupu. Bilo je po desetero i više dece. Sva su tako sahranjena.“

Ljubov Jaroš imala je petoro braće i sestara. Najstarijeg brata Mihajla uhvatila je policijska patrola i ubila. Išao je u drugo selo da donese repu za svoju porodicu. Njena najmlađa sestra Olja umrla je od gladi. Otac je sam morao da sahrani svoju decu. „Groblje je bilo blizu. Moj otac je svog najstarijeg sina odneo tamo i sahranio ga“, kaže Ljubov i plačući dodaje da su njen brat i četvorogodišnja sestra sahranjeni goli, bez kovčega. „Majka je još uspela da pronađe jednu maramu u koju je zamotala Olju“, kaže Ljubov.

U to vreme su, priča, u kolhozima uginule sve krave, jer nije imao ko da ih vodi na ispašu i da ih hrani. Ali, meso uginulih životinja ljudi nisu smeli da koriste. Komunisti su meso namerno trovali, kaže Ljubov. „Otrov je bio u flašama i zvao se Kreolin. Rasporili bi krave i polili ih time.“ O svim tim strahotama ljudi u Ukrajini decenijama nisu smeli da pričaju, zbog straha da ne završe u zatvoru, kaže Ljubov.

Holodomor, Drugi svetski rat i ruska agresija

Ljubov je preživela i Holodomor i Drugi svetski rat. Dva puta su nacisti pokušali da je deportuju na prisilni rad u Nemačku, ali oba puta je uspela da pobegne. „Poveli su me u Nemačku, ali ja sam pobegla. Kad su me opet našli kod kuće i hteli da me povedu, nožem sam posekla sebi ruke i grudi i posula rane solju“, priča Ljubov. S takvim ranama nacisti je nisu poveli.

Kad je počeo Drugi svetski rat, Ljubov Jaroš je bila mlada žena. Radila je u kolhozu, u pilani, čak je naučila i da vozi traktor i obrađuje polje, jer su muškarci u Sovjetskom Savezu bili mobilisani za borbu protiv nacističke Nemačke.

Danas, u visokoj starosti, Ljubov je opet doživela rat – agresiju Rusije protiv Ukrajine. „To je najgori rat. Bože me sačuvaj, takav rat se nikom ne može poželeti“, kaže Ljubov.

„Tri moja unuka su na frontu“

Trenutno su joj tri unuka na frontu. Sva trojica su dobrovoljci. A njihova baka, zajedno sa svojom ćerkom, neumorno pravi maskirne mreže. Uradile su već devet komada i predale ih ukrajinskoj vojsci. „Neka se momci pod to sakriju da ih niko ne pogodi“, kaže ona.

Svakoga dana 102-godišnjakinja sluša vesti i nada se da će se svi vojnici živi vratiti svojim kućama. I nada se još da će doživeti pobedu Ukrajine. „Mi smo toliko mnogo toga već preživeli – glad i hladnoću. I još uvek moramo da patimo. Još čekamo na pobedu. Ali, želim još da doživim tu pobedu“, kaže Ljubov Jaroš.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.