Šest dana je marširao kroz šumu. Pod stalnom vatrom, gotovo bez hrane i vode, gotovo bez sna. U haosu i pometnji, bežeći nakon artiljerijskog napada, drugog dana je izgubio iz vida oca i brata. Nastavio je da hoda s bolnim nogama. Sklupčan u grmlju, video je vojnike kako pucaju na ljude u bekstvu, kao u lovu na životinje. Po proplancima, poljima i raskršćima puzao je kroz kišu metaka i granata. Video je ranjene ljude kojima nije mogao da pomogne. Jednom, kada je gotovo zaspao, neki čovek ga je gurnuo i rekao: „Ako sada zaspiš, biće to zauvek.“ Tako se sabrao.

Šestog dana popodne, on i stotine drugih stigli su na teritoriju pod kontrolom bosanske vojske. U malom selu, stanovnici su ih dočekali hranom i pićem. Kasnije su svi odvedeni u školsku zgradu. Tamo je zaspao na podu i probudio se tek sedmog dana.

Hasan Hasanović preživeo je genocid u Srebrenici u julu 1995. I danas ga obuzme osećaj neverice kada govori o takozvanom Maršu smrti u Srebrenici: pokušaju hiljada muškaraca i dečaka da pobegnu od ubistva. „Marš smrti bio je stvaran. Ali istovremeno, meni je bio potpuno nadrealan“, priseća se Hasan Hasanović. U to vreme imao je 19 godina. „Nisam mogao da verujem šta se događa. Nisam mogao da verujem da sam preživeo“, kaže on.

Lov na ljude u istočnoj Bosni

Jedanaesti jul 1995, istočna Bosna. Trupe Ratka Mladića, vođe vojske bosanskih Srba, zauzele su enklavu i zaštićenu zonu UN, Srebrenicu, u kojoj je, prema izveštaju generalnog sekretara UN iz 1999. (The Fall of Srebrenica) bilo između 35.000 i 40.000 Bošnjaka-muslimana. Gotovo svi su bili civili i godinama su se nalazili u okruženju. Nije bilo sumnje da će u najmanju ruku vojno sposobni muškarci biti ubijeni ako budu zarobljeni. Zato se većina njih odlučuje za pokušaj bekstva. Planiraju marš kroz šume kako bi došli do teritorije koju kontroliše bosanska vojska oko grada Tuzle, oko 70 kilometara severozapadno od Srebrenice.

U večernjim satima 11. jula 1995. godine, oko 12.000 muškaraca formiralo je kolonu dugu kilometar i krenulo. Marširali su kroz neprijateljsko, delom i minirano područje, pored položaja vojske bosanskih Srba i bili su šest dana pod neprekidnom vatrom. Mladićeve trupe sprovele su neviđenu poteru. Samo je otprilike trećina učesnika marša stigla do slobodne teritorije. Taj marš kasnije će biti nazvan Marš smrti. Jedan od onih koji su ga preživeli bio je Hasan Hasanović.

Video arhiva sa svedočanstvima

Taj četrdesetdevetogodišnjak sada radi u Memorijalnom centru Srebrenica, mestu sećanja na genocid u Potočarima, nekoliko kilometara severno od Srebrenice. Na mezarju se nalaze posmrtni ostaci otprilike 7.000 od 8.372 poznate žrtve u Srebrenici. U prostorijama bivše fabrike akumulatora, gde su nekada bile stacionirane trupe Unprofora, nalazi se i veliki muzej.

Hasan Hasanović nekada je vodio grupe posetilaca kroz muzej i delio svoju priču. Danas prvenstveno radi kao kustos izložbi i arhivar. Njegov najvažniji projekat je arhiva video-zapisa preživelih genocida u Srebrenici u kojima oni pričaju svoje priče – jedinstveno i verovatno najvažnije svedočanstvo o zločinu. Trenutno ima otprilike 700 filmova i intervjua. Projekat je uporediv s poznatom filmskom i audio-arhivom Kolda Lancmana o Holokaustu, koja je deo Uneskovog registra svetskog pamćenja pod nazivom Memorija sveta (Memory of the world).

Običan evropski tinejdžer

Kada Hasan Hasanović govori o svom životu i o tome kako je preživeo, kaže da mu se dugo vremena činilo kao da je neko drugi napisao scenario za njegov život i kao da mora da ga igra bez ikakve kontrole nad njim. Kada je u proleće 1992. počeo rat u Bosni i Hercegovini, Hasanović je imao 16 godina. Bio je običan evropski tinejdžer, prvenstveno zainteresovan za muziku i fudbala, a manje za politiku.

Njegov svet naglo se srušio sa izbijanjem rata. Porodica je pobegla od etničkog čišćenja u istočnoj Bosni, u početku u šume oko Srebrenice. Živeli su u jazbinama i drugim skrovištima u šumi. Kasnije su se preselili u sam grad, koji je postao enklava za bošnjačke izbeglice. Hasan je tamo živeo tri godine, doživljavajući bombardovanja, tražeći hranu po šumama, što je bilo opasno po život i pohađajući improvizovanu nastavu.

„Bol je gotovo nepodnošljiv“

Jedanaestog jula 1995, kada su Mladićeve trupe ušle u Srebrenicu, njegov otac Aziz, njegov brat blizanac Husein i on sam odlučili su da se pridruže maršu, koji je kasnije postao poznat kao Marš smrti. Dvanaestog jula 1995. Hasan je poslednji put video svog oca i brata blizanca. Njihovi posmrtni ostaci pronađeni su godinama kasnije u masovnim grobnicama.

Hasan Hasanović napisao je knjigu o životu i preživljavanju u Srebrenici, u kojoj je i njegov autobiografski prikaz. U njemu kaže: „Najgori je bol kada razmišljam o tome kako su moj brat Husein i moj otac Aziz ubijeni. Da li su mučeni, koliko je vremena trebalo dok konačno nisu umrli? Taj bol je gotovo nepodnošljiv.“

Povratak u Srebrenicu

Nakon što je preživeo, Hasan Hasanović je završio srednju školu, zatim studirao kriminologiju i radio kao prevodilac za američku vojsku, jer je dobro govorio engleski. Godine 2003. uspeo je da sahrani posmrtne ostatke svog brata u Memorijalnom centru u Potočarima, a dve godine kasnije i svog oca. I sam je 2009. počeo da radi u Memorijalnom centru. Povratak u Srebrenicu, boravak tamo i rad – bio je dug i bolan proces, kaže Hasanović.

„Sećanja vas proganjaju. Sve tamo podseća na genocid i borbu za preživljavanje. Nakon povratka, morali smo da se vozimo na sahrane uz policijsku zaštitu. Srpski nacionalisti stajali su uz put, pokazujući prstima nacionalističke simbole pobede. Počinioci i danas žive u Srebrenici. Za sve muškaraca određene starosti postavlja se pitanje: Da li su bili tamo i šta su radili? Godinama sam mislio da najviše što mogu da uradim jeste da dođem na njihovu sahranu. A onda sam imao osećaj kako me otac i brat gledaju. Da očekuju da ispričam njihovu priču, jer oni sami više nisu imali glas. Osećao sam se ohrabrenim i osnaženim da ispričam šta se dogodilo“, kaže Hasan.

Ne žrtva, već preživeli

Kada Hasan Hasanović govori, njegov glas nije ni optužujući, ni skrhan bolom. Ne vidite suze u njegovim očima, ne čini se preplavljen tugom. U njemu ne osećate ljutnju ili mržnju. Ali, ne voli reči „pomirenje“ i „izmirenje“, koje se često koriste kada se pojavljuje i govori u inostranstvu, posebno u Nemačkoj. Kaže da su to reči koje podrazumevaju svađu i sukob. „Nismo se ni sa kim sukobili, a ni rat ovde nije bio građanski rat. Bio je to rat u kojem smo raseljeni i uništeni. Bio je to genocid. Srbija i Srbi moraju se suočiti s tom istorijom i moraju priznati genocid, umesto da ga poriču“, kaže on.

Hasan Hasanović zrači velikim dostojanstvom kada govori o nijansama jezika. Baš kao što to čini kada priča o svom preživljavanju. To dostojanstvo njegova je pobeda nad počiniocima genocida, njegova pobeda nad zlom. Naglašava da ne želi da ga nazivaju „žrtvom genocida“. Kaže da su žrtve oni koji su ubijeni. On sebe naziva preživelim. Ta reč je za njega, kako kaže, poput titule. Ona otelotvoruje njegov zadatak i njegov poziv: zadatak pričanja priče. „Pričaću“, kaže, „dokle god imam snage.“

Ovaj članak deo je serijala koji DW emituje povodom tridesete godišnjice genocida u Srebrenici.