„Imam dve kreditne kartice. S jedne mi skidaju svakog petnaestog, s druge svakog dvadesetog u mesecu. Srećom, supruga primi platu pa mi uplati dug na prvu karticu, a kad to banka proknjiži, onda podignem novce s nje da pokrijem dug na drugoj kartici. Kad i to proknjiže, onda i s te kartice ponovo podignem novce i tako se vrtimo..."

Jasmin (41) je Mostarac sa adresom u Sarajevu. Pitamo ima li kraja toj kreditnoj vrtešci? „Kad to više ne možemo da radimo, onda se obratimo mikro-kreditnim organizacijama i dignemo kredit od 1.000 ili 2.000 maraka da malo namirimo te dugove, zakrpimo rupe... i onda opet sve ispočetka." „Ovako kad gledaš, živimo super", dodaje Jasminova supruga Mirsada. „Imamo auto, solidno se oblačimo, imamo i TV, čak mašinu za suđe, ali nemamo stan."

Iako se o primanjima obično ne govori, Mirsada i Jasmin to ne kriju. Njena plata je 900, njegova 750 konvertibilnih maraka, a i jedno i drugo bankama i mikrokreditnim organizacijama duguju po 30.000 KM. „Pa računaj! Živimo super", zaključuje Mirsada uz smeh. Novac koji im ostane nakon podmirivanja dugova troše na stanarinu i režije, a za vrtić za sina sredstava više ne ostane.

Nepodnošljiva lakoća zaduživanja

Situacija u kojoj se nalazi ovaj bračni par je situacija u kojoj se nalazi većina građana BiH. Kako za DW kaže Svetlana Cenić, ekonomistkinja i direktorka Regionalnog poslovnog kluba Biznis plus, za najmanje 80 odsto ljudi u BiH je nemoguće da budu nezaduženi „bilo da su u pitanju banke, neki robni kredit ili dug prema fizičkom licu".

„Država daje primer ostalima da je normalno živeti na kredit, pa ako tako radi država, kako mogu građani, onda, bez duga!?" Objašnjava da su na kraju prošle godine komercijalne banke u BiH od svih nivoa vlasti – entiteta, kantona, opština i državnih fondova – potraživale preko milijardu evra. Još 2005. je taj iznos bio oko 30 do 35 miliona evra. Od građana banke čekaju na preko četiri milijarde evra, a tri četvrtine tog novca je, kaže Cenićeva, dato kroz nenamenske kredite. „Zamislite tek da nema silnih doznaka iz inostranstva!", dodaje ona.

Nemačka kao rešenje

Mirsada i Jasmin nemaju rodbine u inostranstvu, pa ni deviznih doznaka, ali inostranstvo vide kao rešenje. U šali govoreći da ni Tramp ne bi mogao pokriti njihove dugove, Jasmin kratko i odlučno kaže da izlaz vidi u Nemačkoj. Mirsada smatra da ni to nije dovoljno daleko od BiH, koju nije napuštala ni tokom rata, ali „ovako dalje ne može".

Njihovo snalaženje s dugovima ne može biti trajno rešenje. „Mikrokreditne organizacije, po meni, ne bi trebalo da daju pozajmice veće od 5.000 KM. To je ono za brzu intervenciju i onda ni iznos kamate na tako mali iznos nije velik", smatra Svetlana Cenić. Međutim, dodaje, „mikrokreditne organizacije nikada nikoga nisu razvile, to je zabluda, jer kamata uveliko premašuje neku profitnu stopu kada se kredit koristi za preduzetništvo, a da ne govorim tek ako se troši na neke druge namene."

Ni kombinovanje kreditnih kartica, kako kaže, nije više dominanto, budući da je „potraživanje komercijalnih banaka po kartičnom poslovanju 299 miliona KM, a dobiti kreditnu karticu nije više kao nekad. Sada je isto kao dobiti kredit."

Političari brinu o sebi

Kako onda preživeti u državi u kojoj je, prema zvaničnim statistikama, nezaposleno više od 25 odsto stanovništva, premda je taj broj verovatno znatno veći, a veliki je i broj zaposlenih koji ne primaju platu redovno ili primaju minimalac od dvestotinak evra? Poređenja radi, prosečna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu iznosi pet minimalnih plata.

Dodatnu frustraciju unosi rasipništvo administracije. Tako su nedavno poslanici Parlamenta Federacije BiH sami sebi izglasali povećanje dodatka za odvojeni život sa 600 na 800 KM. „Tužno je to. Ljudi ne viđaju svoje familije po tri, nekad možda i četiri dana. Skidam im kapu", kaže ironično Jasmin, koji radi u dnevnim i noćnim smenama često i dužim od 12 sati, pa se njegov porodični život svodi na retko slobodnu subotu ili nedelju.

Na pitanje misli li današnji sistem u BiH na čoveka, Svetlana Cenić odgovara ironično: „Ovaj sistem vidi samo sebe kao čoveka. Dalje od sebe i svojih prestaje ljudski rod." Dočarava to trenutnom političkom situacijom u zemlji: „Blokadine blokade blokada sa tendencijom totalne paralize. Da ne govorim onu vidljivu i sa Marsa – samoproglašeni zaštitnici nacionalnih interesa sve bogatiji, a taj čovek, kojeg pominjete, sve siromašniji." Tako su nekada očevi deci ostavljali imanja, dodaje Cenić, „a sad ostavljaju hipoteke i dugove jer su tu decu na kredit i othranili".