„Pažnja, pažnja. Ovde Königs Wusterhausen na frekvenciji 2700", začulo se 22. decembra 1920. godine. Na programu se našao božićni koncert pripadnika Državne pošte koji su uživo svirali u zgradi radija u gradiću Kenigs Vusterhauzen pored Berlina.

Kvalitet prenosa bio je loš, pucketanje i šum su bili gotovo glasniji od same muzike. No prenos su ionako mogli da čuju samo pojedini službenici Državne pošte. Prema ugovorima iz Versaja, slušanje radija bilo je zabranjeno običnim građanima.

Društvo na prekretnici

No prodor novog medija u nemačke domove bio je nezaustavljiv. Bilo je to vreme Vajmarske republike u kojem su procvetali umetnički pokreti, likovna umetnost se sve više okretala apstrakciji i novim likovnim izrazima, a slično je bilo i sa muzikom: džez i dodekafonija su polako potiskivali klasike.

Prva radijska emisija za građane je emitovana 29. oktobra 1923. Savezničke sile su u međuvremenu ukinule zabranu slušanja radija za privatne osobe. Prva emisija je naknadno snimljena na fonografu.

Uspon radija je pratila ekonomska propast. Bilo je to vreme teške recesije i krize u Nemačkoj, posebno u većim gradovima. "Radio je u Nemačkoj dočekan kao spasonosno čudo u vreme najdublje duhovne i privredne krize", rekao je tada Hans Bredov, jedan od pionira radija u Nemačkoj. On je, kao i ostali entuzijasti tog vremena, zagovarao širenje radija koji bi trebalo da pomogne pri izlasku iz "ere neznanja i predrasuda".

Radio se širio vrlo brzo: u decembru 1923. u čitavoj Nemačkoj je bilo svega 467 slušalaca. Godinu dana kasnije taj broj se popeo na milion, a 1932. je zvanično zabeleženo više od četiri miliona slušalaca i, prema procenama, najmanje još toliko onih koji su radio slušali neprijavljeni, "na crno". Te godine se dnevna satnica emitovanja popela s početnog jednog na 16 sati dnevno.

Zabava za široke mase

Na početku se na konzumente radija gledalo s visine, nazivani su "radiotima". No novi način prenosa informacija, direktan i dinamičan, privlačio je sve više građana željnih zabave i informacija. To je vreme rođenja i novih formi poput radio-drame.

Kao i svaki novi medij, i radio je izazvao žestoke rasprave o negativnom uticaju na kulturu i politiku. I mnogi umetnici i intelektualci bili su krajnje skeptični prema "informaciji iz kutije".

Kritike, poput one austrijskog kompozitora Arnolda Šenberga, deluju pomalo elitistički. „Radijskim etrom vlada zakon većine. Danonoćno im se servira prosečni sadržaj bez kojeg navodno više ne mogu da žive. Ja se ovom delirijumu zabave suprotstavljam zahtevom manjine: i nužni sadržaji se moraju širiti medijem, ne samo oni suvišni."

No tadašnje odgovorne na radiju, kojeg od 1925. centralnadržavna ustanova, muče iste brige kao i njihove naslednike na javnim servisima danas: kako zadovoljiti kulturne potrebe uz istovremeni komercijalni uspeh i sve to uz što niže troškove? Dovoljno govori podatak da prva emisija iz 1923. nije sadržala nijedan novinarski prilog, ali zato jeste reklame.

Iako su omiljene muzičke forme na početku bile popularne operete, radio je ipak poslužio u širenju drugih formi poput džeza ili tada nove forme zabavne muzike, popularnih šlagera. No tu su i zvezdani trenuci visoke kulture poput direktnog prenosa Vagnerove opere "Tristan i Izolda" koja je iz Bajrojta prenošena preko 200 stanica širom sveta.

Zloupotreba medija

Političari su brzo shvatili koju moć ima brzo prenošenje informacija. Nacionalsocijalisti su odmah nakon dolaska na vlast "očistili" radijske redakcije od političkih protivnika i Jevreja. Industrija je dobila nalog da masovno i jeftino proizvodi prijemnike koji bi bili dostupni svakom domaćinstvu i preko kojeg bi se do širokih masa prenosila mešavina propagande i zabave. Tako se pored "Folksvagena" rodio i "Folksempfenger" ("Narodni prijemnik").

Nemački radio kakav danas poznajemo izašao je nakon rata iz pepela, krajem četrdesetih kada je pod kontrolom savezničkih snaga u Nemačkoj osnovan javni servis koji radi i danas.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android