Trećeg januara 1892. je Mejbel Tolkin u južnoafričkom Blumfontejnu donela na svet svog prvog sina, Džona Ronalda Ruela. On će postati tvorac najčuvenijeg univerzuma u istoriji književnosti i time se upisati u krug najslavnijih pisaca ikada.

Tolkinova majka pak nije doživela uspeh sina. Umrla je kad mu je bilo dvanaest godina. Ipak, ona je bila ta koja mu je posadila klicu za literaturu. Čitala mu je bajke i sage, učila ga latinskom, francuskom i nemačkom. Dečak je upijao priče i strane jezike. Kasnije će doslovno izmišljati jezike.

Od idile do pakla rata

Džon i njegov brat Hilari odrastali su u predgrađu engleskog Birmingema koje je bilo zeleno i idilično, baš poput krajolika u koji je Tolkin naselio hobite.

Kako im je otac umro još pre majke, dečaci su dospeli pod starateljstvo sveštenika Frensisa Morgansa. Džon je bio izuzetan učenik, fasciniran jezicima i staroengleskim mitovima. Sa drugarima je zasnovao književni klub u kojem su raspravljali o prozi i poeziji.

Još u to vreme počeo je da piše pesme. Ali, nije prošlo mnogo i već je počeo da izmišlja čitave jezike – što će mu biti od koristi za kasnije romane. Tolkin je na koledžu Egzeter u Oksfordu najpre studirao klasične jezike latinski i grčki, a onda se oduševljeno okrenuo velškom jeziku.

U to vreme je divljao Prvi svetski rat te je sa 24 godine morao na front na sever Francuske. U braku sa suprugom Edit bio je tek četiri meseca. „Napustiti ženu bilo je za mene poput smrti“, napisao je kasnije.

Tolkin je preživeo stravičnu Bitku za Somu u kojoj su mu mnogi prijatelji stradali. Vratio se u Oksford, tražeći mir jednostavnog života.

Priča za laku noć

Postao je docent i kasnije profesor staroengleskog jezika i literature. Danju je držao predavanja, noću je rečima zidao univezum koji ima svoju istoriju, različite kulture i jezike.

Poglavlje po poglavlje je Tolkin pisao „Hobita“, isprva sa idejom da to bude priča za laku noć za njegovu decu. Reč „hobit“ mu je jednog dana pala na pamet. Zamislio ih je kao mala čovekolika stvorenja sa gustom dlakom na stopalima, nastanjena u udobnim rupama u Okrugu.

Dao im je svojstva koja je i sam imao: ljubav prema prirodi, jednostavnoj kuhinji i odbojnost prema putovanjima.

Ali, godine su prošle pre nego što se rukopis našao kod izdavača. Kada se „Hobit“ konačno pojavio 1937, oduševio je čitaoce svih uzrasta. Izdavača su preplavila pisma, čitaoci su žudeli za nastavkom. No stvar se krčkala punih petnaest godina - toliko je potrajalo do „Gospodara prstenova“. Naposletku, za Tolkina je pisanje i dalje bilo hobi, a ne posao.

Fantastični ep pojavio se sredinom pedesetih i načinio od britanskog profesora jednim od najpoznatijih pisaca ikada. Do danas je prodato 150 miliona primeraka „Gospodara prstenova“.

Filmska trilogija po knjizi zaradila je oko tri milijarde dolara i sedamnaest Oskara pride. Kasnije je, opet u tri dela, snimljen „Hobit“.

Sprema se film o autoru

Vorner braders je britanskom reditelju Džemsu Strongu poverio rad na Tolkinovoj životnoj priči pod naslovom „Srednja zemlja“. U produkciju je uključen i Piter Džekson, koji je režirao „Gospodara prstenova" i „Hobita“. Taj novi film bi trebalo da se pojavi ove godine.

U junu je posthumno izdata Tolkinova „Priča o Berenu i Lutijeni“, ljubavna saga o smrtniku i besmrtnoj vilenjakinji, jedno od brojnih dela koja Tolkin nije završio za života. I to iako je ova priča bila jedna od prvih koje je pisao – još pre punog veka.

Dva imena iz naslova ugravirana su na nadgrobnu ploču na mestu gde počivaju Tolkin i supruga Edit. Bili su u braku pedeset godina. Nedugo posle njene smrti, Tolkin je u jednom pismu otkrio: „Edit nikada nisam zvao Lutijenom, ali ona je bila izvor te priče.“

Čuveni pisac umro je 1973. godine. Njegovi svetovi još žive.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu