Kakav je bio politički kontekst u novembru 1989?

Devetnaest dana ranije, pao je Berlinski zid. Posledica je bila da je veliki broj građana DDR prešao u Zapadnu Nemačku sa namerom da tamo i ostane. U Istočnom Berlinu su održane masovne demonstracije protiv Jedinstvene socijalističke partije SED i demokratskih reformi. Premijer DDR Hans Modrov je 17. Novembra u vladinoj izjavi govorio o ugovoru između dvojih nemačkih država. Ali, državni vrh SSSR je već razmišljao o scenarijima koji bi pratili nemačko ujedinjenje. Helmut Kol je prezentiranjem svog plana u Bundestagu hteo da povrati dominaciju svog narativa i da stavi nemačko pitanje na dnevni red svetske politike.

O čemu se radi o planu od 10 tačaka?

U tačkama 1 do 5 tadašnji kancelar je skicirao saradnju između SRN i DDR. Radilo se o humanitarnoj i ekonomskoj pomoći, stvaranju ugovorne zajednice i putu ka konfederaciji. Tačke 6 do 9 su se bavile međunarodnim aspektima tog procesa zbližavanja. Ticale su se sveevropskog razvoja u okviru tadašnje Evropske zajednice, Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji kao i o razoružanju. Tek u poslednjoj tački je Kol formulisao mogućnost ponovnog ujedinjenja „u slobodnom samoopredeljenju nemačkog naroda“. Ponovno osvajanje državnog jedinstva Nemačke jek, prema Kolu, ostalo politički cilj nemačke vlade.

Da li je Kolova inicijativa bila dogovorena?

Nije. Izjava je čuvana u najvećoj tajnosti do dana kada je održao govor u Bundestagu. Za nju je znala samo mala grupa oko Kolovog savetnika Horsta Telčika. Ni ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer (FDP) ni drugi članovi vlade nisu bili upućeni. Neposredno pred Kolov istorijski govor u Bundestagu, Telčik je njegov tekst prosledio Beloj kući. Tamo je tada bilo pola noći. Na taj način je ustanovljeno da nema prigovora iz Vašingtona.

Kakve su bile reakcije u Nemačkoj?

Bile su pomešane. U Bundestagu su poslanički klubovi CDU/CSU i FDP kao i delovi SPD aplaudirali Kolu. No, vrlo kritički su bili raspoloženi Oskar Lafonten (SPD) i Oto Lambsdorf (FDP). Zeleni su govorili o opasnosti za Evropu. Prvog decembra, Bundestag je glasao o programu od 10 tačaka. CDU/CSU i FDP su glasali za njega, a SPD se uzdržala. Modrovljeva vlada je protestovala, baš kao i delovi građanskog pokreta. No, veliki delovi stanovništva DDR su bili u euforiji. Glavni slogan na demonstracijama je sada glasio: „Mi smo jedan narod!“

Kakve su bile međunarodne reakcije?

Predsednik SAD Džordž Buš se brzo složio sa ponovnim ujedinjenjem, pod uslovom da Nemačka ostane članica EZ i NATO. Među drugim zapadnim partnerima su dominirali skepsa i strah da bi ujedinjena Nemačka mogla da postane previše dominantna. Do pravog ogorčenja je došlo u Sovjetskom Savezu. Predsednik Gorbačov je bio van sebe, govorio je kasnije ministar spoljnih poslova Genšer. Kaže da je Gorbačov čak Kola nazvao „slonom u porcelanskoj radnji“.

Šta su bile istorijske posledice?

Posle Kolovog govora, došlo je do nervozne diplomatske komunikacije Ministarstva spoljih poslova sa svim pogođenim državama. Kol i njegov ministar spoljnih poslova su pokušali da rasprše bojazan i priznali su takozvanu liniju na Odri i Nisi kao definitivnu istočnu granicu Nemačke. To je pomoglo i da uspeju takozvani pregovori „2+4“ koji su trajali od maja do septembra 1990. Dve nemačke države su pregovarale sa Francuskom, Velikom Britanijom, SAD i SSSR o uslovima ponovnog ujedinjenja. Većina građana DDR je na izborima za Narodnu skupštinu 18. marta 1990. glasala za istočnonemačku CDU koja se zalagala za ponovno ujedinjenje. Tako do ujedinjenja nije došlo oprezno i polako kako je to Kol prvobitno planirao, već je na kraju sprovedeno po hintom postupku. Dana 3. oktobra 1990, Nemačka je posle višedecenijske podele bila ponovo ujedinjena.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android