Španija, a posebno Sevilja, danas slave 500 godina od početka putovanja koje je po svojoj dužini i opasnostima daleko premašilo čak i putovanje Kristofora Kolumba tridesetak godina ranije. Do tada su praktično sve pomorske sile Evrope poslale svoje brodove na zapad i brzo je postalo jasno da je otkriven jedan sasvim drugi kontinent, a ne Azija, kako je to Kolumbo mislio.

Oko 500 brodova u raznim ekspedicijama pokušalo je zato da zaobiđe Ameriku i zaista stigne do Azije. Neki su pokušavali na severu, gde su rukavci i jezera današnje Kanade stvarali utisak da je tamo moguće proći. Neki su krenuli na jug i neko vreme se verovalo da je ogromna reka Amazon put na drugu stranu kontinenta. Ali nije, moralo je da se ide još južnije.

Ferdinand Magelan rodio se 1480. Potomak je skromne plemićke porodice sa severa Portugalije i u skladu sa svojim staležom želeo je da se kroz vojnu službu uzdigne u više krugove. Ambiciozni mladi plemić rado se odazvao pozivu da učestvuje u obezbeđenju portugalske flote na njenom putu u Indiju i još dalje, na Malajsko poluostrvo. Ratovao je takođe i u portugalskim uporištima na teritoriji Afrike. Godine 1512. dospeo je sa drugim pomorcima do Molučkih ostrva o kojima su svi maštali kao o mestu neprocenjivih bogatstava. Začini, kao što su muskatni orah ili klinčići u Evropi su se plaćali suvim zlatom.

Okrenuo se Španiji

Ali Magelanu sve to nije bilo dosta. Shvatio je da će u rodnoj Portugaliji uvek ostati samo „sitni plemić" i da je prava moć ipak u susednoj Španiji. „Španski teolog i pisac Bartolome de la Kasas opisuje Magelana kao čoveka sitnog rasta i uglavnom neuglednog izgleda", kaže istoričar Kristijan Jostman. On je nedavno objavio i knjigu o poznatom Magelanovom putovanju. Ipak, kaže Jostman, Magelanovi savremenici slažu se da je on nesporno imao harizmu: „Kad je to bilo potrebno, znao je kako da osvoji pažnju publike i bio je sposoban da druge uveri u svoje ideje i velike ciljeve."

Zaista velike ciljeve: pod patronatom tadašnjeg pape, Portugalija i Španija već su podelili čitav svet. Afrika i Istok pripao je Portugaliji, a Španiji je pripao Zapad i novi kontinent, Amerika. Molučka ostrva sa njihovim blagom nisu pripala nikome, ali oko Afrike koja je pripala Portugaliji, pod zastavom Španije nije bilo moguće proći. Jedini način bio je da se dođe preko zapada i da se konačno pronađe put kako da se Amerika zaobiđe.

Put u neizvesnost

Desetog avgusta 1519. iz glavne ratne luke Španije krenula „Molučka flota". Nju je španski kralj Karl I poverio Magelanu. Sačinjavalo ju je pet obnovljenih brodova naoružanih topovima u koje se u Sanlukaru de Baramedi na španskoj obali Atlantika ukrcalo oko 240 ljudi. Nakon toga krenulo se na zapad, na daleki put.

Motive Magelana nemački istoričar sažima ovako: „Obogatiti se, osnovati kolonije za Španiju, pokrstiti domoroce i popeti se na društvenoj lestvici: to su bili razlozi zbog kojih se Magelan otisnuo na more", kaže Kristof Jostman. Izazov naučnog otkrića? O tome nema ni govora.

U početku su otprilike i znali kuda plove: preko Kanarskih ostrva, pa preko najužeg dela Atlantika do do današnjeg Brazila. A onda, kada se došlo do Južne Amerike i krenulo dalje na jug, život na brodu postao je mnogo teži: „Po pedesetak ljudi živelo je na svakom od brodova koji su, zajedno sa potpalubljem, imali tek oko 150 kvadratnih metara. I to je trajalo mesecima. Spavali su u vrećama, bez nužnika, uz skromne obroke, bez lekara", kaže Jostman.

More koje i danas plaši pomorce

Kako se išlo južnije, tako je postajalo sve hladnije i neugodnije. Zalihe namirnica bile su pri kraju, a posada je postajala sve nezadovoljnija. Izbila je pobuna, ali je Magelan ostao uporan. Više od godinu dana trebalo im je da stignu do Ognjene zemlje, do najjužnije tačke južnoameričkog kontinenta, do moreuza koji i danas nosi Magelanovo ime. Ali to su vode koje čak i današnji pomorcima na modernim brodovima ulivaju strahopoštovanje.

More neprestano „kuva", struje prete da će navući brod na stene i potrebno je sačekati dobar vetar koji će brodove da provede kroz čitavu seriju tesnaca. Pa i vidljivost je često nikakva zbog magle, tako da se jedan Magelanovih brodova tamo i izgubio. U stvari „izgubio" – okrenuo se i vratio u Španiju.

Ostali brodovi šest nedelja borili su se sa morem dok konačno nisu došli do okeana koji im se, nakon tog pakla, učinio kao miran i tih. Kao pravi Tihi okean. Zauzeli su kurs ka severozapadu, ali nisu ni slutili kroz koliko morsko prostranstvo tek treba da prođu. Plovili su tri i po meseca, 19 članova posade umrlo je od gladi i žeđi, i tek tada su na horizontu konačno ugledali Marijanska ostrva. Tamo su konačno mogli da se snabdenu svežom vodom i hranom.

Kopljima protiv topova

Na dan 21. marta 1521. flota je stigla na Filipine. Bilo je živo samo još 150 članova ekspedicije i bili su to prvi Evropljani koji su uspeli da do tamo stignu. Magelan je to područje odmah proglasio za špansku koloniju, nadajući se da će ga kralj imenovati i za guvernera. Ali pre toga trebalo je tamošnje „divljake" privesti „pravoj veri" – hrišćanstva. „Kad je stigao na Filipine, izveo je tako neverovatnu predstavu da su mnogi stanovnici zaista i prihvatili hrišćanstvo", kaže istoričar Jostman. Ali nisu svi sa radošću dočekali Evropljane i Magelan je krenuo da vojnom silom guši pobunu.

Španci su doduše imali topove, ali Filipinci su imali koplja i otrovne strele. U toj borbi 21. aprila 1521. Magelan je poginuo. I nije bio jedini. Preostali preživeli procenili su da je najpametnije otići, ali jedan brod je morao da bude potopljen jer više nije bilo dovoljno posade.

Pod zapovedništvom Magelanovog naslednika, Huana Sebastijana Elkana, preostala dva broda sa Filipina konačno su dospela do Molučkih ostrva. Ukrcali su teret, ali nisu ni pomišljali da se vrate istim putem. Krenuli su na zapad, oko Afrike, bez obzira na to što su time prekršili sporazum sa Portugalijom. Na tom putu izgubljen je još jedan brod, tako da je samo „Viktorija" sa samo 20 mornara 6. septembra 1522. konačno dospela do Španije. Posle više od tri godine.

Treba li se diviti Magelanu?

U romantično doba Magelan se slavio kao veliki heroj i istraživač. „S tim je danas gotovo, on nije zasluživao da ga se takvim smatra", kaže istoričar Kristijan Jostman. Njegova upornost teško se može obrazložiti nekakvim višim ciljevima: sve se u stvari može svesti na ličnu pohlepu i želju za počastima i priznanjem kralja. Pa i želja da se urođenici pokrste pre svega je služila tome da se steknu poslušni podanici španske krune.

Ali to nije bilo ništa neuobičajeno „Mora se shvatiti da je on bio čoveka svog vremena", zaključuje nemački istoričar. Bez sumnje, njegova ambicija i čvrsta volja doveli su ga veoma daleko. Ipak. Jostman nije siguran da je Magelan zaslužio da bude bilo kome uzor.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android