Predsednik za kojim niko ne žali
3. april 2019.
Kada je Rajnhard Grindel 15. aprila 2016. nakon što je preuzeo predsedavanje Nemačkim fudbalskim savezom (DFB) krenuo prema novinarima, DW je bio prvi medij kome je dao intervju. Prvo pitanje upućeno novopečenom šefu bilo je kakav predsednik želi da bude. Grindel je odgovorio kao i obično, komplikovano i pomalo politički. "Sigurno će se ići za tim da se izvuku pouke iz afere sa Svetskog prvenstva 2016, da se u skladu s tim uspostavi uprava u kojoj će bolje funkcionisati kontrolni mehanizmi i pobrinuti se za transparentnost i otvorenost."
Transparentnost i otvorenost - u svetlu nekadašnjih optužbi za korpuciju protiv vrha DFB-a zbog čega je Volfgang Nirzbah podneo ostavku, bilo je to važno obećanje ljubiteljima fudbala u Nemačkoj. Na kraju mu se ipak sve izjalovilo, jer se nije držao ovih obećanja.
Ovog 2. aprila sve se vrtelo, doduše samo površno, oko jednog sata: 6.000 evra vredan poklon za ručni zglob najvišeg predstavnika nemačkog fudbala, sigurno neće nikada biti izložen u Dortmundu u Muzeju fudbala. U stvari šteta, jer to bi bio zaista interesantan i kontroverzan eksponat. Grindel je ovaj sat naveo kao razlog svoje ostavke. "Izvinjavam se zbog toga, što sam svojim malo neprimernim postupanjem u vezi s prihvatanjem jednog sata potvrdio brojne predrasude koje postoje prema osobama koje su angažovane u fudbalu." Sepa Batlera je ta sudbina stigla zbog milionskih suma, Volfganga Nirzbaha zbog muljanja oko Svetskog prvenstva 2006, a Rajnhard Grindel je pao zbog jednog sata? Ne, nije to baš tako jednostavno.
Prihvatanje skupog poklona, što je Grindel označio "ljubaznim gestom", svakako je bila ona popularna kap koja je prelila čašu. Grindel je poslednjih nedelja izgubio podršku u DFB, doduše klubove Bundeslige nije nikada ni imao iza sebe (njegovim izborom i veštim manevrom profesionalna udruženja su preplavile pridošlice iz politike), a za navijače je on svakako figura prema kojoj nisu gajili nimalo simpatija. Za ovim predsednikom sigurno niko neće žaliti.
Ali, s druge strane je to zapanjujuće. Jer, to što je Grindel uspeo da DFB omogući organizovanje Evropskog prvenstva u fudbalu 2024. je priznanje za svakog sportskog radnika, i skoro automatski povezano sa dobijanjem simpatija. Čijenica da je Grindel sa novim sponzorskim ugovorima Savezu, koji broji sedam miliona članova i najveći je sportski savez u svijetu, obezbedio bolju ekonomsku podršku, ni to mu nije donelo podršku u nemačkom fudbalu. Zašto? Zato što je uvek iznova vređao ljude.
Bilo da se radilo o dijalogu sa fanovima, kada bi gledao samo u svoj telefon, bilo tokom internih konsultacija na kojima je samo dozvoljavao svoje mišljenje, bilo u jednom intervjuu za DW koji je loše raspoloženi Grindel prekinuo - odlazećem predsedniku su nedostajale ključne karakteristike koje je on kao nekadašnji novinar i poslanik u Bundestagu u stvari morao imati: osećaj za komunikaciju i politički instinkt. Grindel je takođe prevremeno produžio ugovor treneru nemačke reprezentacije Joahimu Levu, odvratno se odnosio prema Mesutu Ozilu, a primio je i 78.000 evra kao naknadu za nekoliko sednica kao šef Nadzornog odbora DFB medija.
Bilo bi dobro posavetovati ga da se odrekne svojih pozicija u FIFA i UEFA, da podvuče jasnu liniju i umesto toga svega da, kao što je i najavio, učestvuje u obrađivanju sopstvene afere. Vreme je da angažuje za transparentnost i otvorenost.