Biodiverzitet — raznolikost svih živih bića na Zemlji — se urušava. Razlog tome je što ljudi nastavljaju da guraju ekosisteme do ivice uništenja, kroz sagorevanje fosilnih goriva, intenzivnu poljoprivredu, urbanizaciju i zagađenje.

Prema podacima nedavnog izveštaja organizacije za očuvanje prirode WWF, u poslednjih pedeset godina populacije kičmenjaka opale su za 73 odsto. Naučnici procenjuju da je oko milion vrsta životinja i biljaka sada ugroženo, a neke bi mogle nestati u narednim decenijama.

Raznolikost međusobno povezanih živih organizama predstavlja temelj zdravih ekosistema, a gubitak čak i jedne vrste može narušiti osetljivu ravnotežu.

Kako bi se suočili s ovim izazovima, skoro 200 nacija je pre dve godine potpisalo ono što je tada nazvano „istorijskim“ sporazumom UN o biodiverzitetu, sa ciljem da se zaštiti priroda.

Hiljade donosilaca odluka, poslovnih lidera i grupa iz civilnog društva okupljeni su sada u kolumbijskom gradu Kali, kako bi pratili napredak sporazuma i rešili ključne probleme, poput finansiranja.

To je ključno, jer opadanje biodiverziteta takođe ugrožava društveni i ekonomski opstanak milijardi ljudi, tvrde stručnjaci.

„Ako ne zaštitimo prirodu, mi zapravo potkopavamo naše ekonomije, poljoprivredu i nećemo u budućnosti moći da nahranimo populaciju od deset milijardi ljudi na ovoj planeti“, rekla je za DW Astrid Šomeker, izvršna sekretarka Konvencije Ujedinjenih nacija o biološkoj raznovrsnosti.

Spor napredak na nacionalnim planovima biodiverziteta

Lideri na UN konferenciji o biodiverzitetu 2022. postavili su ambiciozne ciljeve da se do kraja decenije zaštiti 30 odsto kopnenih i morskih područja — sa 17 odsto kopna i skoro 8 odsto okeana.

Sporazum, koji je za biodiverzitet ono što je Pariski sporazum za klimu, takođe ima za cilj obnovu 30 odsto degradiranih područja.

„Već je bilo veoma teško postići dogovor o ovome, ali izazov tek predstoji — jer sada države moraju da sprovedu ono na šta su se obavezale“, rekao je Florijan Tice, analitičar međunarodne politike WWF-a u Nemačkoj.

Kako bi se pratio napredak i obezbedilo da zemlje sprovode dogovorene ciljeve, od vlada se zahtevalo da dostave ažurirane nacionalne strategije i akcione planove za biodiverzitet (NBSAP) pre samita u Kaliju.

Do sada, samo 34 od 196 zemalja su to uradile. Nemačka je među onima koje su propustile rok.

„Zemlje poput Nemačke ne osećaju pritisak da dostave svoje planove, jer ni druge zemlje to nisu uradile“, rekao je Tice za DW. „Ostalo nam je još samo pet godina do 2030. Ako sprovođenje obećanja ne počne sada, verovatno ćemo propustiti ciljeve za 2030.“

Novo istraživanje pokazalo je da je 8,2 odsto okeana sada zaštićeno — što je porast od 0,5 odsto od sporazuma o biodiverzitetu iz 2022. godine. Takođe se navodi da je samo 2,8 odsto od toga efektivno zaštićeno, opisujući „ogroman jaz između obećanja i akcije“.

Šta usporava napredak u sprovođenju planova biodiverziteta?

Ovogodišnja konferencija bavi se preprekama u ažuriranju i sprovođenju akcionih planova.

„Često nas usporavaju diskusije sa drugim sektorima, koji smatraju da im ekološka politika negativno utiče na konkurentnost“, rekla je Šomeker, šefica UN za biodiverzitet.

Na primer, kada je nemačka vlada 2023. godine najavila ukidanje poreskih olakšica za dizel, hiljade poljoprivrednika izašle su na ulice protestujući zbog onoga što su videli kao pretnju njihovoj egzistenciji.

Vlada je odložila potpuno ukidanje do 2026. godine, iako UN sporazum o biodiverzitetu predviđa postepeno smanjenje subvencija koje štete prirodi za 500 milijardi dolara godišnje do 2030.

„Pojačavamo pozitivno finansiranje biodiverziteta, ali ga i dalje daleko nadmašuju subvencije koje su negativne za biodiverzitet, i to je ključna stvar na kojoj moramo raditi“, rekla je Šomeker.

Ko će platiti za zaštitu prirode?

Ko će snositi troškove za očuvanje biodiverziteta takođe je tema u Kaliju. Na poslednjem samitu, razvijene zemlje su obećale da će do 2025. prikupiti 25 milijardi dolara godišnje, a do 2030. godine 30 milijardi dolara u finansijskoj pomoći zemljama sa niskim prihodima za zaštitu prirode.

Međutim, nedavni izveštaj pokazao je da su samo dve zemlje — Norveška i Švedska — ispunile svoja obećanja. Oko 23 od 28 analiziranih zemalja „plaćaju manje od polovine onoga što su obećale“.

Na konferenciji za štampu pred samit, kolumbijska ministarka zaštite životne sredine Suzana Muhamad pozvala je razvijene zemlje da „povećaju ulog“ svojih obećanja, „jer moramo poslati signal da su dogovorene obaveze na pravom putu“.

Države su se takođe dogovorile da godišnje obezbede 200 milijardi dolara za očuvanje biodiverziteta do 2030. iz javnih i privatnih izvora, a očekuje se da će pregovarači razgovarati o tome kako prikupiti ogromne sume na vreme.

Tice iz WWF-a nada se da će donosioci odluka uspeti da se dogovore o nekim aspektima svoje strategije finansiranja. U najboljem slučaju, to bi uključivalo načine za distribuciju novca zemljama sa niskim prihodima, kako se nositi sa subvencijama koje štete biodiverzitetu i ulogu finansiranja iz privatnog sektora.

„Pitanje je koliko će to biti efikasno? Mogu li se zemlje obavezati na konkretne mere?“, rekao je Tice.

Pronalaženje finansijskih rešenja

Finansijska rešenja koja balansiraju očuvanje prirode sa ekonomskim potrebama su na dnevnom redu, rekla je Šomeker.

Krediti za biodiverzitet su jedan od alata o kojima se razmišlja. Ovi programi bi, u teoriji, omogućili kompanijama da nadoknade ekološku štetu kupovinom kredita od organizacija ili projekata koji štite ili obnavljaju prirodu.

Zagovornici tvrde da bi monetizacija prirode na ovaj način podstakla njenu zaštitu, dok kritičari smatraju da krediti mogu biti alat za „zeleno pranje“ (green washing).

Takođe, tu su i razmene duga za prirodu, gde se dug zemlje smanjuje u zamenu za ulaganje u očuvanje.

Druga važna rasprava odnosi se na korišćenje genetskih podataka iz prirode i prihoda koji proizlaze iz toga — kao u farmaceutskom sektoru, gde sekvenciranje DNK biljaka za proizvodnju lekova može doneti milijarde dolara profita.

Delegati će raspravljati o fer nadoknadi zemljama bogatim biodiverzitetom — koje su često zemlje sa niskim prihodima — za korišćenje njihovih genetskih resursa, kao i o nadoknadi autohtonim zajednicama koje često čuvaju ove vrste. Taj novac bi mogao biti usmeren u zaštitu staništa.

Iako finansijski podsticaji mogu pomoći, stručnjaci upozoravaju da moraju biti upareni sa konkretnim akcijama i političkom voljom za trajnu promenu.

„Ako izgubimo ekosisteme i podnošljivu klimu, ljudski život kakav poznajemo više neće biti moguć,“ rekao je Tice. „Radi se o očuvanju naše civilizacije. Malo šta može biti važnije od toga“.

*ovaj tekst prvobitno je objavljen na engleskom jeziku