Kada u Beogradu pozovete taksi, pred vama se otvara svet mogućnosti. Možete sesti u vozilo bivšeg lekara ili profesora, istraumiranog ratnog veterana ili kriminalca na privremenom radu na slobodi. Usput dobijate dobru šansu da tokom vožnje čujete zanimljivu životnu priču, ad hoc analizu globalne politike, ili pak da se informišete o najnovijim teorijama zavere. Jedno je sigurno: koštaće vas žestoko.

Taksi udruženja glavnog grada predstavljaju klasični kartel. Dovoljno je da uporedimo njihove cenovnike i vozni park da bismo se uverili kako od istinske konkurencije nema ni reči, što direktno utiče na to da taksi u Beogradu košta neuporedivo više od tog vida prevoza u drugim gradovima Srbije. Tu na scenu stupa Car:Go.

 - pročitajte još: Zašto žene za volanom zarađuju manje?

Osmišljen kao domaća verzija kontroverznog Ubera, prepisujući od njega gomilu osobenosti, uspeo je da za nepune tri godine postojanja postane jedan od povoda masovnih protesta taksista koji ga vide kao nelojalnu konkurenciju. Da stvari ne ostane na pukom animozitetu, taksisti su rešili da dobrodošlicu novom konkurentu požele premlaćivanjem jednog vozača Car:Go i automobilskom poterom za još jednim njegovim kolegom.

Slučaj Car:Go protiv taksista jedan je od onih u kojima nije uputno zauzimati stranu. Car:Go je uspeo da deluje moderno ističući u prvi plan niz mogućnosti, poput onlajn plaćanja, aplikacije koja omogućava da mušterije unapred znaju cenu i trajanje vožnje, kao i da prate kretanje vozila na GPS-u. Međutim, ta razlika bledi kada se setimo da i neka taksi udruženja odavno imaju opcije poput GPS lociranja.

U smislu korisničkog iskustva, Car:Go zapravo više izgleda moderno nego što na tržište donosi nešto istinski revolucionarno. Ništa od prednosti njihove aplikacije ne bi predstavljalo više od puke kozmetičke promene da nema najjačeg aduta: cene.

U Srbiji ne postoji ništa primamljivije od toga da vam neka životna potreba – kao što je, recimo, transport – otkine što je moguće manji deo kućnog budžeta. Možemo pričati o brendiranju, reklamnim kampanjama, raspravljati o ukusima, ali činjenica je da većini građana Srbije cena predstavlja primarni faktor pri donošenju potrošačkih odluka.

Kada se zaviri ispod haube, postaje jasnije kako Car:Go može sebi da priušti cene znatno niže nego kod taksista: njihovi radnici su zapravo honorarci, pa preduzeće za koje rade ne podleže brojnim dažbinama kojima podležu taksi udruženja.

Objašnjenje leži u tome što su vlasnici kompanije iznašli način da se, umesto kao taksi udruženje, organizuju kao limo-servis koji korisnicima iznajmljuje vozilo i vozača. Rupa u zakonu kroz koju možete da proterate punto.

Razlog što taksisti jednostavno ne odu da rade za Car:Go jeste što su kompanije poput Ubera ili Car:Go loše za radnike, zato što posao s punim radnim vremenom pretvaraju u honorarni poslić lišen radnog staža, penzionog, zdravstvenog i ostalih beneficija. Dugoročno gledano, taksiranje bi postalo nešto što radite uz redovni posao, radi dodatnog prihoda, a ne zanimanje kojim je pametno baviti se ako ikada budete hteli da se penzionišete ili uzmete bolovanje.

 - pročitajte još: Poraz Ubera u Evropi

Ogolimo li stvari dokraja, ispostavlja se da Car:Go razliku u ceni vožnje umnogome kompenzuje razlikom u ceni radne snage, pošto ni njima ni državi ne mora da plati ono što moraju da plate taksi udruženja. Time od još jednog zanimanja stvara prekarijat, ovoga puta na točkovima.

Ukoliko se taksiranje uberizuje, umesto manjeg broja taksista imaćemo veći broj nadničara koji nemaju ni najosnovnija radnička prava, kao što su radni staž i zdravstvena zaštita. Car:Go, ako se taksifikuje, moraće da košta više. Treća varijanta je da kompanija reši da zarađuje manje, a to se u kapitalizmu kvalifikuje kao horor priča.

*Sociolog Dario Hajrić piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android