1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Mediji

Pretnja za demokratiju

17. januar 2017.

Neki ljudi žive u potpuno drugačijoj realnosti od drugih – oni smatraju da su istinite neke sasvim druge stvari. Fenomen lažnih vesti zato može da postane problem u demokratijama, upozorava komunikolog Karsten Rajneman.

Deutschland Logo Projekt Botswatch
Foto: Botswatch

DW: Od kada postoje mediji, postoje i lažne informacije. Šta je to drugačije kada je reč o onome što se danas naziva „fejk-njuz“?

Karsten Rajneman: Ranije su mediji imali relativno veliku moć nad onim šta stiže u javnost. Danas svaki korisnik interneta može da objavljuje informacije u polu-javnom ili javnom prostoru. To je mnogo lakše i suptilnije. Druga razlika je da svako ko se kreće po društvenim mrežama, predstavlja točkić u procesu širenja vesti. Informacije tako mogu vrlo brzo da se šire van masovnih medija.

Reč je o fenomenu koji je 2016. godine postao prilično dominantan. Zašto 2016?

Imali smo događaje koji su zaista vrlo jasno pokazali da se s istinom ophodilo relativno slobodno. To je bilo tako tokom kampanje za „bregzit“, to je bilo tako tokom predizborne kampanje Donalda Trampa. Tramp je uprkos potpuno očiglednim suprotnim dokazima, iznosio tvrdnje koje, ako se trezveno razmotre, nisu održive. Na drugoj strani, na internetu je prostor dobila velika količina glasina i teorija zavere i tako postala vidljivija. Time je prošle godine stvoren utisak da je sada naročito loše.

Šta mogu da postignu lažne vesti?

Kako mi kao građani, tako i donosioci političkih odluka, u demokratiji su upućeni na to da su do određene mere jedinstveni oko toga šta je zapravo realnost. „Fejk-njuz“ taj konzensuz u percepciji mogu da učine krhkim. Neki žive u potpuno drugačijoj realnosti od drugih, jer oni smatraju da su istinite sasvim druge stvari. To može da postane problem u demokratskom procesu donošenju odluka.

Prof. Karsten RajnemanFoto: C. Reinemann

One su dakle na kraju krajeva – pretnja za demokratiju?

Da, u svakom slučaju. Ako je jedna grupa ubeđena da je kriminal među izbeglicama masivno porastao, a druga je ubeđena da to nije slučaj, onda potraga za odlukom pada već na tome što ne možemo da se dogovorimo oko toga šta je zapravo stvarno stanje stvari. To je ogroman problem za demokratiju.

Kako se, prema Vašem mišljenju, odnositi prema lažnim vestima, a da to ima smisla?

U Austriji postoji u međuvremenu relativno poznata platforma koja se bavi razbijanjem čarolije „fejk-njuza“. U Nemačkoj još uvek nisam video tako nešto. Ako postoji neka nezavisna institucija koja proverava činjenice, onda može možda da se spreči i to da ljudi koji su skeptični prema medijima, navode argumente na sledeći način: „To su ipak ponovo samo mediji koji lažu“. Tu su takođe potrebni i političari ideološki bliski sa onima koji su skeptični prema medijima. Oni ne bi trebalo da veruju u lažne vesti i da raspoloženje nastalo zbog „fejk-njuza“ podstiču preteranom kritikom na račun medija.

Vi ste studirali psihologiju. Zašto ljudi veruju izjavi koja je očigledno potpuno pogrešna?

Mi ljudi u osnovi naginjemo ka tome da stvari koje odgovaraju našem sopstvenom mišljenju smatramo verodostojnim. Mi smatramo i da su ljudi koji pričaju upravo takve stvari – verodostojni. To da li je nešto činjenično tačno uopšte ne igra preteranu ulogu. Ako mi bude pokazano da je pogrešno ono u što ja verujem, mogu u pojedinim slučajevima da promenim mišljenje, ali u brojnim slučajevima to u stvari samo pojačava moje sopstveno mišljenje. To je na prvi pogled kuriozitet, ali on ima veze s tim da ja informacije ne širim neutralno, već da iza toga stoji moje sopstveno, lično mišljenje.

To je dakle prkosna reakcija?

Da, koja onda može da ima različite posledice. Ja mogu sumnjati u verodostojnost onih koji mi kažu da pogrešno mislim. Ako je reč o statistici, smatram da su izvori manje verodostojni. To je tzv. „bekfajer-efekat“. Korekcija lažnih vesti u određenim uslovima postiže suprotno od onoga što se njome želi postići.

Da li korekcija lažnih vesti uopšte nešto donosi s obzirom na to da postoji taj „bekfajer-efekat“ koji ste pomenuli?

To ne pogađa sve ljude. Postoji grupa koja u svakom slučaju već zna šta je tačno. Onda postoji grupa koja ima pogrešne pretpostavke i od njih ne može da se odvoji. Ali između njih postoji i grupa koja ne zna tako dobro informaciju i sasvim je prijemčiva za takve činjenice. O toj grupi mora da se razgovara. Nema smisla samo se fokusirati na one koji su zaista tvrd orah, koji se, s obzirom na njihove sopstvene, jake, ideološke pozicije, ni u kom slučaju ne mogu ubediti u suprotno.

Posao sa lažnim vestima

02:40

This browser does not support the video element.

U SAD se diskutuje o tome kakav uticaj su imale lažne vesti na ishod predsedničkih izbora. U septembru se u Nemačkoj održavaju parlamentarni izbori. Mogu li lažne vesti da utiču na ishod nemačkih izbora?

Lažne vesti naravno uvek mogu da imaju uticaj, ali to koliko je on odlučujući, ne može se proceniti. Zato korisnici medija, mediji sami, kao i političari moraju da drže široko otvorene oči. Svako može sebi iz nekakvih zamršenih izvora da skrpi svoju sopstvenu sliku svijeta. Mi u Nemačkoj još uvek imamo prednost zbog toga što kod nas postoji širok i veoma raznolik medijski pejzaž – koji može da pokuša da nešto uradi protiv toga. Ali ja sam uzdržani optimista kada je reč o tome da li će nam to poći za rukom.

Karsten Rajneman je profesor komunikologije na Univerzitetu „Ludvig-Maksimilijan“ u Minhenu. Rajneman trenutno istražuje populističku komunikaciju i o tome kako mladi percipiraju ekstremizam na internetu.

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi