„Želim ti svu sreću ovog sveta“ – tim rečima se završava prvo i poslednje pismo koje je Fric Vaksner 1942. godine poslao svojoj unuci Marijani u Ameriku. Ubrzo potom je zajedno sa svojom suprugom Paulom deportovan u Rigu i tamo ubijen. Marijana dobija pismo svog dede tek kada je odrasla. Njena majka Šarlota, jedina preživela u porodici, ne može i ne želi da govori o svojoj mladosti u nacističkom Berlinu.

Ali tu je jedna velika kutija puna slika, pisama, knjiga, ličnih dokumenata i predmeta iz tog vremena koju su tri majčine drugarice posle rata poslale u SAD. Dugo je ova ostavština jevrejske porodice ležala u kutiji. Od ponedeljka (1.12.) jedan deo od ukupno 1.000 dokumenata i objekata može po prvi put da se vidi u Jevrejskom muzeju u Berlinu. „Nikada nismo dobili ovako veliku ostavštinu nekog deportovanog i ubijenog jevrejskog nastavnika“, kaže šef arhiva Obri Pomerans u razgovoru za DW. „To je vrlo poseban poklon, utoliko više što je na neobičan način spašen.“

Berlinske devojke

Dokumenti pletu priču o prijateljstvu i hrabrosti. Tri drugarice učiteljeve ćerke Šarlote koja je iz Berlina pobegla 1937. redovno su posećivale Frica Vaksnera, njegovu suprugu Paulu i sina Ernsta, sve do njihove deportacije 1942. Donosile su hranu, Ernsta su čak neko vreme i skrivale. One nisu mogle da ih spasu smrti, ali su uspele da sačuvaju njihove slike i dokumente.

Između Šarlote i njene tri drugarice se posle rata razvila živa korespondencija. Kada je Šarlotina ćerka Marijana navršila 20 godina htela je da upozna mamine prijateljice iz Nemačke i sazna više o svojoj porodici. Otputovala je u Berlin i sprijateljila se sa tri starije gospođe. Onda je 2007. u SAD i Kanadi objavila knjigu o svojoj porodici pod naslovom Four Girls from Berlin. Knjiga još nije prevedena na nemački, ali se na tome sada radi, a planirano je i snimanje filma o sudbini porodice Vaksner.

Podsticaj za objavljivanje priče ove porodice bio je projekt škole Vilhelm fon Humbolt u berlinskoj četvrti Prenclauer Berg. „Želeli smo da se pozabavimo stogodišnjom istorijom naše školske zgrade“, priča Karola Erlih-Zipa: „Učenici su istražujući naišli na Frica Vaksnera, čija ih je sudbina posebno dirnula.“

Omiljeni nastavnik

Škola je uspostavila kontakt sa Marijanom Mejerhof u Los Anđelesu. A ona im nije samo pomogla u istraživanju, nego je prošle sedmice lično prisustvovala preimenovanju stare aule škole u „Dvoranu Frica Vaksnera“ i Jevrejskom muzeju u Berlinu poklonila porodičnu ostavštinu. Deo nje je i knjiga koju je Vaksner dvadesetih godina napisao o izletima učenika.

„On je bio vrlo napredan nastavnik koji je u svoj rad uključivao mnoge reformske pedagoške ideje“, priča Zipa. Jedna od njih je bila i više boravka u prirodi, a manje uterivanja discipline prutom. Vaksner je bio vrlo omiljen. Međutim, nije imao prilike da se dugo bavi svojim poslom u tadašnjoj Šinkelovoj školi. Zaposlio se 1920. godine kao nastavnik fizike, hemije i biologije, ali je posao izgubio 1933. nekoliko sedmica nakon dolaska nacionalsocijalista na vlast. 1935. je posao direktor jevrejske škole Jozef Leman, od 1939. do 1941. je predavao u privatnoj hemijskoj školi jevrejske zajednice.

Pogrešna strategija za preživljavanje

U svojoj knjizi Četiri devojke iz Berlina Marijana Mejerhof piše da je njen ujak Ernst nagovarao njenog dedu da napuste Nemačku. Ali Fric Vaksner je to uporno odbijao. On, koji je nekada nemačkom caru „služio kao vojnik“, osećao se Nemcem od glave do pete. Njegova strategija za preživljavanje je glasila: „Pogni glavu i ne privlači previše pažnje na sebe.“ Ta strategija je njega, njegovu suprugu i njegovog tada 19-godišnjeg sina Ernsta koštala života.

Fric Vaksner je u egzil poslao samo svoju 24-godišnju ćerku i njenog supruga Vorena Mejerhofa. Oni su Nemačku napustili maja 1939. zajedno sa više 900 drugih evropskih Jevreja na brodu St. Luis koji je otplovio prema Kubi. Međutim, Kubanci ih nisu primili pa su se vratili u Evropu. Šarlota je dospela u jedan logor u Holandiji, ali je uspela da pobegne i emigrira u SAD.

Umrla je osamdesetih u Kaliforniji i ostavila Marijani, svom jedinom detetu, najvrednije što je imala: veliku kutiju s porodičnim dokumentima koji su sada tamo odakle su došli. U Berlinu.