DW: Gospodine Ćosiću, u sredu je održan protest novinara i građana povodom pritisaka na Vašu televiziju. Da li Vas solidarnost ohrabruje?

Jugoslav Ćosić: Naravno, to nam puno znači u ovom trenutku. Poznato je da N1 od prvog dana radi u ekstremno neprijateljskom medijskom okruženju, da je godinama izložena pritiscima, klevetama i napadima. Iskreno, ima trenutaka kada se osetite potpuno samim, kao na nenaseljenoj planeti. Ali s vremena na vreme desi se nešto ovakvo, probude se kolege, i to je dokaz da nismo sami i da je solidarnost ključna za opstanak u ovim vremenima. Ohrabren sam da nastavimo ovim šinama sa ovom uređivačkom politikom.

To znaju da budu klizave šine, za vas posebno ove sedmice kad je počeo novi talas pritisaka. U ponedeljak je u dvorište televizije ubačeno više stotina letaka sa natpisom „Republika Srbija – doviđenja, N1 – dobrodošli u Luksemburg“. Kako čitate tu poruku?

Kao novi nivo pritisaka i pretnji nezavisnim medijima u Srbiji. Do sada nismo imali terenski rad. Imali smo medijski rad u tabloidima koji se u ime vlasti obračunavaju sa nezavisnim medijima, imali smo pretnje na društvenim mrežama, a sada imamo i terenski rad. Ovo je peti incident u poslednjih nekoliko nedelja.

Znate li ko vas to posećuje?

Ne znamo. Jedino je jasno da je to sistemska akcija, plod jedne ideje i kampanje. Lepili su nam plakate na susedno gradilište, onda na našu ogradu i doneli su nekakvu rampu koja treba da označi da smo u Luksemburgu, a ne u Srbiji… sada su nam bacili plakate u dvorište i ja stvarno ne znam šta će baciti sledeći put.

Zašto to shvatate kao „pretnju“ a ne kao recimo performans ili kritiku?

Zato što se ovo događa paralelno sa još jednim procesom – sve do poslednjih par meseci nismo imali parlament kao alat obračuna sa nezavisnim medijima. Ko prati parlament, vidi da se to promenilo. Ako imate institucije sistema u obračunu sa nezavisnim medijima, onda je teško sagledati kraj priče. U incidentu pred našom zgradom, ako se izoluje, ne vidim ništa dramatično, ali pokušavam da sagledam dijalektiku i mogući pravac u kojem će ići događaji.

Do koje mere mi novinari ipak moramo imati deblju kožu, a kada treba da upalimo alarme?

Mislim da su alarmi u Srbiji popaljeni, samo je pitanje koliko ljudi ima mogućnost da ih čuje. Pre neki dan smo doživeli da nas privatni investitor u Srbiji, našoj rođenoj zemlji, ne pušta da ispratimo otvaranje vetroparka Čibuk 1 kojem je prisustvovao i predsednik države iz čijeg kabineta nam je stigao poziv. To je sumanuto. Dakle, ako posmatrate izolovano taj događaj, možete reći – pa šta?

Ali to je deo slagalice koja, kad se sastavi, daje ružnu i dramatičnu sliku. Nismo mi u panici – činimo sve u našoj moći da zaštitimo naše novinare, odlično sarađujemo sa policijom, međunarodnim i domaćim institucijama koje se bave medijima, imamo odlično obezbeđenje i snažne kamere koje će snimiti svaki pokret oko zgrade. Ljudi ovde normalno rade…

Ali verovatno Vama kao čoveku koji je odgovoran za te novinare nije svejedno?

Apsolutno nije. Nažalost, trenutno je moja prva briga bezbednost novinara i drugih zaposlenih, a ne program. Srbija ima tako tešku i frustrirajuću istoriju sa ubistvima novinara, pokušajima ubistava, paljenjem kuća, ovakvim pritiscima. Ne znam da li iko može da dozvoli luksuz i da kaže ma to je običan incident.

Dugo sam novinar, pamtim i devedesete, i znam šta ta vrsta agresije prema nezavisnim medijima može da donese koliko god se nekom činilo da su to izolovani incidenti od kojih nikome ne padne dlaka sa glave. Pašće. Možda. Neću sebi da dozvolim lagodan pristup da odbacujem takve incidente kao nebitne. Bitni su u zemlji u kojoj predsednik u emisiji Brankice Stanković četrnaest puta kaže da smo „američka televizija“.

Jeste li možda primetili da, otkako se pojačano pominje Luksemburg kao lajtmotiv, manje se govori da ste „američka televizija“… možda vlasti u Beogradu shvataju da nije pametno toliko petljati Amerikance?

To treba da pitate Vučića. On je pre izvesnog vremena prestao da pominje „američku televiziju“ uz neku vrstu poluizvinjenja i to tek kad ga je upozorila naša novinarka. Kao, on do sada nije kapirao kakvu vrstu karme nama to donosi.

To se ne menja iz vremena Radikala – samo nazovi medije antisrpskim! To se radilo devedesetih, a radi se i sada. Sad je samo inkarnacija drukčija – sad smo „luksemburški“. Gura se priča da nelegalno poslujemo iako je premijerka jasno rekla da N1 posluje tako što koristi „rupe u zakonu“. U celom svetu je to eufemizam za poslovanje po zakonu samo što ona ne sme to javno kaže.

Kakve su to rupe u zakonu?

Zakonske mogućnosti. Zakon dozvoljava da televizija bude registrovana van Srbije, a da u Srbiji postoji produkciona grupa koja proizvodi sadržaje za tu televiziju.

Adria News, vlasnik Vaše televizije, ima sedište u Luksemburgu. Masa medija prisutnih u Srbiji, a druge firme da i ne pominjemo, u stranom su vlasništvu. Zašto se to ističe samo u slučaju N1?

Zato što je N1 jedina televizija koju ova vlast nema pod kontrolom. To ne mogu da progutaju uprkos činjenici da kontrolišu ogromnu većinu najmoćnijih medija u Srbiji. Nemaju minimum demokratskog kapaciteta da žive sa jednom takvom televizijom.

Nije problem do nas – svi odlično znaju da fer izveštavamo i svakoj strani dajemo priliku. Nema primera da ne radimo fer. Postoji samo opšta floskula da smo antisrpska ili ne znam kakva televizija, a mi smo samo televizija koja radi u interesu gledalaca, a ne neke političke opcije.

Jednom ste napisali na Tviteru da su „Informer“, „Srpski telegraf“ i „Alo!“ antisrpski mediji jer su „medijski kriminalci u ratu protiv činjenica, istine i Srbije“. Po Vama, dakle, nije srpski ćutati?

Tako je. Oni rade sve što je protivno elementarnim interesima Srbije. Uništavaju ljudske sudbine i čitave porodice klevetama i lažima. Nije u interesu Srbije da protivzakonito cure informacije iz policije i tužilaštava ili da se mediji pod kontrolom vlasti obračunavaju sa nezavisnim medijima. Nije u interesu Srbije da se uništava i sama pomisao na najobičniji društveni dijalog između suprotstavljenih misli, argumenata i opcija. Sve što oni rade je protivno interesu Srbije.

Imamo stvarnost o kojoj izveštavaju kritički mediji kojih nije malo, ali su uglavnom marginalni po dometu, i imamo paralelnu medijsku stvarnost. Šta mislite, kako će se to jednog dana raspetljati? Hoće li urednici prorežimskih medija naprosto nastaviti da rade svoj posao kao da ništa nije bilo?

Ako pogledamo unazad, to ne uliva baš mnogo optimizma. Mediji koji, protiv svih pravila profesije, služe političkim interesima, vrlo lako mogu da služe drugim političkim interesima ako se promeni grupacija koje vlada zemljom.

*Jugoslav Ćosić je direktor programa televizije N1 gde uređuje i vodi emisiju Pressing. Ranije je na televiziji B92 vodio više emisija, među njima i hard talk format Poligraf. Dobitnik je novinarskih nagrada „Milan Pantić“, „Stanislav Staša Marinković“, „Ricardo Ortega“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android