Kada se pomene „Goli otok" mnogi ljudi u Hrvatskoj, kao i u drugim zemljama na području nekadašnje Jugoslavije, imaju uglavnom neku maglovitu sliku o čemu se tu radi.

No, kada o Golom otoku treba nešto konkretnije reći, nastaju poteškoće. Većina ne zna šta se tamo zaista dešavalo, niti ko je tamo bio zatvoren, a mnogi ne znaju ni gde se on tačno nalazi. Razlog tome je nesklonost aktera kako na levom, tako i na desnom krilu političke scene u Hrvatskoj da se bave fenomenom Golog otoka i da o njemu govore.

Goli otok se ne uklapa u matrice

„Na levici postoji jak osećaj da bi se pridavanjem previše važnosti temi Golog otoka i represije u okvirima komunističke Jugoslavije relativizovalo pitanje koji je oblik vlasti bio gori. Postoji bojazan da bi antitotalitarna perspektiva značila relativizaciju fašističkih i ustaških zločina. Smatra se da nema smisla govoriti o represiji u okvirima komunističke Jugoslavije, dok se istovremeno relativizuje ustaško i fašističko nasilje. Iz te perspektive je puno važnije govoriti o fašističkim zločinima i smatra se da, dok se o tome jasno i glasno ne progovori, nema previše smisla govoriti o Golom otoku", kaže Boris Stamenić, istoričar iz Zagreba u razgovoru za DW.

On je zajedno s kolegom Martinom Previšićem i arhitektom Vladijem Bralićem priredio „Kratki vodič kroz istoriju logora na Golom otoku".

Za desnicu je u antikomunističkom diskursu u Hrvatskoj glavno mesto, i to odmah nakon Drugog svetskog rata, zauzeo pokolj na Blajburgu i stradanja na takozvanom Križnom putu. Za vrijeme Jugoslavije je to sećanje negovano pre svega u inostranstvu, a posle 1990. i u samoj Hrvatskoj.

„Goli otok se ne uklapa u etnocentrične perspektive, on ne potvrđuje narativ o Hrvatima kao žrtvama jugoslovenskog komunističkog poretka. Na kraju krajeva tamo su u najvećoj meri zatvarani komunisti, dakle ideološki protivnici prema kojima, smatra se, ne treba iskazivati pijetet", objašnjava Stamenić.

Za taj deo političke scene logor na Golom otoku je zanimljiv samo donekle, kao ilustracija razmera brutalnosti komunističkog režima i njegovog totalitarnog karaktera.

Komunistički logor za komuniste

Logor na Golom otoku, malom stenovitom ostrvcu pored Raba, osnovan je jula 1949. godine. Bilo je to vreme Rezolucije Informbiroa i sukoba Tita i Staljina. Nezadovoljan samostalnom jugoslavenskom politikom u zemlji i regionu, Staljin je pokušao da aktivira njemu lojalne snage, i to ne samo van Jugoslavije, već i unutar nje - kako bi smenio tadašnje jugoslovensko rukovodstvo na čelu s Titom.

U početku su jugoslovenski komunisti još pokušavali da uvere „druga Staljina" da greši, ali kada je postalo jasno da pomirenja sa Sovjetskim Savezom neće biti, krenuli su u obračun sa stvarnom i potencijalnom opozicijom u svojim redovima.

Osnovan je sistem zatvora za ljude kojima se prebacivalo da su pristalice Staljina, takozvane „informbirovce", od kojih je Goli otok bio najveći. Među „informbirovcima" je bilo najviše vojnih lica uglavnom oficira, ali je njih bilo najmanje na Golom otoku.

Na Golom otoku nisu internirane samo uverene pristalice Staljina: među zatvorenicima je bilo i dosta onih koji su se prosto nekome zamerili – proglasiti nekoga informbirovcem bio je siguran način da se ukoni s puta.

To ostrvo je prirodno izolovano s jakim vetrom i strujama u okolnom moru, na njemu nije bilo drveća ni pitke vode i nije bio naseljen, te je bio idealan za neku vrstu jugoslovenskog gulaga.

Tokom šest godina funkcionisanja logora (1949.-1956.) kroz njega je prošlo oko 13 000 ljudi, od kojih je 287 na različite načine umrlo - neki su bili ubijeni, drugi su umrli od iscrpljenosti ili bolesti. Logorom je rukovodila Uprava državne bezbednosti (UDBA).

Staljinizmom protiv Staljina

Tretman zatvorenika na Golom otoku se pre svega odlikovao brutalnošću. Budući da se radilo o osobama koje su viđene kao ideološki protivnici, njih su, u klasičnom staljinističkom stilu, pokušali da „prevaspitaju". Vlastima nije bilo važno samo da ih kazne zatvorom, već su hteli da ih nateraju da drugačije razmišljaju.

Zbog toga su bili izlagani ne samo teškom fizičkom radu, već je deo redovne prakse bilo šikaniranje i ponižavanje: zatvorenici su morali da kažnjavaju druge zatvorenike ili da ih izdaju zatvorskim vlastima. Na opasnost koja je dolazila od Staljina i tadašnjeg Sovjetskog Saveza jugoslavenski komunisti su odgovorili staljinizmom.

Posle Staljinove smrti marta 1953. i zvaničnog okončanja sukoba sa Sovjetskim Savezom 1956, logor na Golom otoku je raspušten.

Tamo je potom ustanovljen „normalan" zatvor za kriminalce, mlađe punoletnike ali delom i za neke kasnije političke zatvorenike. „Kazneno popravni dom Rab - Goli otok" konačno je zatvoren 1988. Međutim, kada se koristi pojam „Goli otok", u prvom se redu misli na onu njegovu prvu fazu – na logor za informbirovce.

Suočavanje s prošlošću

Za vreme postojanja logora, ali i godinama kasnije, Goli otok je bila neka vrsta tabu-teme u Jugoslaviji. Logoraši koji su bili puštani na slobodu su potpisivali „Obavezu" da o svojim iskustvima neće govoriti, a za vlast su ostali sumnjiva lica koje je trebalo imati na oku. Sumnjive su bile i njihove porodice, svako je imao dosije koji im je na različite načine otežavao život u Jugoslaviji.

S vremenom su se još u vreme Jugoslavije počela pojavljivati svedočanstva logoraša, te romani i filmovi s tom tematikom, ali Goli otok nikada nije postao velika tema. Razlog tome je pre svega nedostatak javnog interesa, kako ranije, tako i danas, smatra Stamenić. Time nastaje naka vrsta istoriografske bele mrlje koju valja popuniti.

To pokazuje i nemačko iskustvo suočavanja s prošlošću: o mestima političkog nasilja treba govoriti, ljude treba informisati. To je važno za proces demokratskog obrazovanja o diktaturama i represiji. S tim ciljem je i pokrenut projekt memorijalizacije Golog otoka koji zajednički realizuju Documenta - Centar za suočavanje s prošlošću i kancelarija nemačke fondacije Fridrih Ebert u Zagrebu.

Uz to je veoma značajno da „levica govori o represiji u socijalističkoj Jugoslaviji, kao što bi desnica trebalo govori o nacionalističkim zločinima. Pogrešno je kritiku komunističkih zločina prepuštati isključivo desnici, kao što bi važno bilo i da se desnica kritički odredi prema nacionalizmu i fašizmu", naglašava istoričar Boris Stamenić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android