Najčešće su jeli posoljeni krompir, ponekad mleko, a leti je bilo pečuraka ili borovnica. Stefanija i Jan Buhala su bili jednostavni i siromašni ljudi, sa troje dece. Živeli su u maloj kući 40 kilometara od Krakova. Uprkos tome su odlučili da to malo dele sa jednim jevrejskim dečakom, i to skoro dve godine.

Otac tog dečaka je marta 1943, uspeo da ga izvuče iz krakovskog geta, presekavši kleštima bodljikavu žicu kojom su bili ograđeni. Devetogodišnjak se potucao od jedne do druge porodice, dok na kraju nije završio kod Buhalovih.

Kasnije je pričao da je „dobrota" koju je prema njemu pokazala majka porodice, Stefanija Buhala, bila „neverovatna".

Stefanija i Jan Buhala su primajući ga kod sebe rizikovali sopstveni život, jer je u okupiranoj Poljskoj smrt pretila svima koji su skrivali Jevreje. Njihova deca su verovatno mislila da je „Romek" njihov brat. Mnogo kasnije se saznalo da je od ovog malog jevrejskog dečaka postao svetski poznati reditelj – Roman Polanski.

Roman Polanski (87) je nakon Drugog svetskog rata dva puta dolazio u selo Visoko u potrazi za svojim spasiocima. Nije ih našao. Kada je došao pred kuću nije mogao da veruje da je u toj kolibici moglo da živi šestoro ljudi, zabeležio je u svojoj biografiji. U knjizi se priseća i da je svakodnevica porodice Buhala bila „borba za preživljavanje".

Romek, „stric" iz Amerike

Ono što Polanskom godinama nije uspevalo, pošlo je za rukom mladim autorima filma Mateušu Kudli i Ani Kokoška-Romer. Paralelno sa snimanjem njihovog filma o ratnim iskustvima Romana Polanskog i njegovog prijatelja, svetski poznatog fotografa Rišarda Horovica, da li su se u potragu i za preživelim srodnicima porodice Buhala.

Tako su našli Stanislava Buhalu, unuka Stefanije i Jana. On nije imao pojma da su njegovi baka i deda sakrivali Polanskog i tako mu spasili život. Stanislavov otac, Ludvik do smrti 1999. je bio ubeđen da je „Romek" bio njegov brat.

Roditelji su to sigurno sve tako predstavili kako ne bi doveli porodicu u opasnost. Sve ove godine je Stanislav verovao da u Americi ima strica, o kojem je samo znao da se zvao „Romek". Da je kojim slučajem pročitao biografiju Romana Polanskog, verovatno bi shvatio bi da su spasioci koji su u njoj opisani, zapravo njegovi baka i deda.

Ali, i autori filma su tek posle susreta Stanislava i Polanskog bili zaista sigurni da je njihova potraga bila uspešna.

„Kada mu je Stanislav Buhala pokazao fotografiju svoje bake, Polanski je dirnut izustio: ‚Da, to je ona. Ona mi je spasila život‘", ispričala je producentkinja filma, Ana Kokoška-Romer u razgovoru za DW.

Ona ističe koliko je dirljvo bilo zajedničko putovanje Romana Polanskog i Stanislava Buhale u selo Visoko, koje je ujedno bilo i prva poseta unuka selu u kojem su nekada živeli baka i deda.

„Polanski je Buhali ispričao sve o njima, gde je stajala kuća, šta je radio njegov deda, gde su rasle jabuke i šljive. Polanski ga je takoreći vratio korenima", kaže Kokoška-Romer.

Naknadna počast

Nakon ovog susreta Polanski se obratio Memorijalnom centru Jad Vašem u Jerusalimu koji čuva sećanje na nacističko uništavanje Jevreja i to naučno dokumentuje. Svetski poznati reditelj je zatražio da se oda počast Stefaniji Buhali. U zahtevu je napisao:

„Pružila mi je utočište i ugorzila svoj život i život svoje porodice. Bila je to jedna osećajna, blaga i vredna žena."

75 godina nakon rata, njenom unuku Stanislavu uručena je medalja za njegove preminule pretke.

„To je izraz velike ljudskosti mojih bake i dede", rekao je Buhala. „Da se Polanski toga seća, znači da mu je tamo bilo dobro, da ga vežu lepa sećanja. On je tražio moju porodicu i želeo da se zahvali." 

Roman Polanski je doputovao i na uručenje nagrade u šlezijskom gradu Gljivice, i tokom ceremonije u lokalnom muzeju ispričao kako je dva puta nakon rata posetio selo, gde su ga Buhale skrivale.

„U Visokom više nije bilo kućice pokrivene slamom u kojoj je živela porodica Buhala. Kada sam pričao o tim događajima, delovalo je kao da sam sve izmislio", ispričao je reditelj.

Pravednik među narodima

Buhalovi su sada „Pravedni među narodima" zajedno sa 27.000 drugih na celom svetu. Skoro četvrtina njih su Poljaci - 7.000. Impozantan broj, koji je i razumljiv smatra Barbara Engelking, osnivačica Centra za istraživanje Holokausta pri poljskoj Akademiji nauka.

U razgovoru za DW podseća da je do Holokausta najveći broj ubijenih Jevreja živeo u Poljskoj - njih oko tri miliona.

„Bilo bi čudno da u jednoj zemlji, u kojoj je bilo toliko Jevreja i koja je bila epicentar Holokausta, ne bude i najviše onih koji su im pomagali."

Ona kaže, da joj je teško govoriti o tipičnim pomagačima i njihovim motivima. Neki su samo videli jednostavnu mogućnost da nešto zarade, što je u mnogim slučajevima vodilo ka izrabljivanju Jevreja.

„Ali, bilo je i drugih motiva, kao što je solidarnost ili prijateljstvo."

Na primer, pre rata u Varšavi, Jevreji i Poljaci su često bili bliski, negovali prijateljstva koja su očuvali i u ratu.

Počasna titula „Pravednik među narodima" dodeljuje se nejevrejima pojedincima i organizacijama, koji su se usprotivili nacističkom režimu kako bi spasili Jevreje. Njihova imena i zemlje porekla stoje na tabli u Jad Vašemu.

I na medalji koju je za svoje pretke dobio Stanislav Buhala stoji:

„Ko spasi jedan ljudski život, spasao je ceo svet".

Majka Polanskog ubijena u Aušvicu

Roman Polanski je rođen 18. avgusta 1933. u Parizu, kao Rajmond Tjeri Libling u porodici koja je delom jevrejska. Međutim, kako je sam rekao, vera nije igrala nikakvu ulogu u njegovom vaspitanju. Kada je imao 4 godine, porodica se seli u Poljsku, odakle mu potiče otac i delom i majka.

Tu ih zatiče početak Drugog svetskog rata i Holokoaust. Mnogi članovi porodice stradaju. Majka Romana Polanskog je bila u poodmakloj trudnoći kada je ubijena u Aušvicu 1943 godine. Polanski to saznaje posle rata.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android